***
— посвећено Алекси Р. Шантићу —
Уздигла се горска трава и охоло лелуја је
Благи вјетрић, што но шаље мироносне уздисаје;
Без сумора гора бруји, листак листа дира, љуби,
А вал траве занијане долином се цв’јетном губи.
Врело бистро тек што шапће и тихо се доље слива.
А сиједа маховина на дрвећу к’о да снива.
Док птичија пјесма звони, осоју се сјенка крати, —
А низ дугих сурих брда, ране зоре сунце злати.
По лазури неба плава прозрачни се облак вије,
По осами нијем блуди, к’о да моје сузе крије.
Препун сјете, туге, бола, на камене сједа груди,
Дух живота с миром леће, у заносу раван буди...
Ој ти небо што остави тугу своју на врхунцу,
С овог брега што је сио у осмејак твоме сунцу —
Да ли ће га расплинути по даљини зоре зраци,
Или ће га некуд скрити горе, брда, кршни кланци?...
Но, ова ће магла сива ишчезнути преко гора,
А његову с’једу главу обасјаће рујна зора;
Ка’ у срцу што ће моме синут’ олтар многих нада,
Пред кандилом њена ока, што са мојим срцем влада...
Да л’ ће тада суза нова са радошћу да се лије,
Ил’ утјеха свемогућа да ледене груди грије?
Хај боли су моји благи, препуна је туга жеља —
Као што ми жиће тражи складну пјесму без весеља! —
Кад би анђ’о с’ плава ока кан’о сузу срцу моме,
Као сјенку облак тавни горду вису великоме, —
Сунце би ми зашло наде, за далеке тавне горе,
А у простор срца мога стајало би пусто море...
По њему би оркан туге подизао мутне вале
И силом би надирали малом срцу на обале;
Али куд би ови вали? куд би снови мојих жеља?
Куд би пуста елегија с тупом жицом без весеља?!...
Оногошт Новица Ј. Николић
Нема коментара:
Постави коментар