Право уживање
(Гете)
Бадава ти украј цуре новци;
He ће цура за новце да знаде:
А и нема уживања правог,
Ђе се срце из срца не даде.
Новцима се гласови купују,
Ма никако срце у цурама:
Ако желиш своју цуру купит, —
Иди продај за њу себе сама.
Но ти не ћеш да с’ у ланце вежеш...
О, то треба из главе избити!
Јер слобода пуна сјат нам може,
А ми опет обвезани бити. —
За једном се занеси, усхити,
Па цвати ли ту за тебе цв’јеће,
Нек те барем њежност за њу веже,
Ако дужност везати то не ће.
Чуј ме, брате, и вјеруј што кажем! —
Самовање отровна је змија;
Нађи чедо добро и лијепо,
Па с њим буди сретан као и ја.
Ја, који се разумијем у то,
Нашао сам мому пуну жара,
Па смо сретни — не манка нам ништа,
Но благослов попов са олтара.
Та се мома само брине за ме,
Да је вазда чедна и лијепа;
Украј менесвеђ је пуна дражи,
Свеђе скромна украј другог св’јета.
А да би нам љубав дуга била,
Јуначка је моја срећа мала; —
Моја воља свеђ je милоет њена,
Ја јој за све морам рећи: Фала!
О! ала је уживање рајско:
Кад се срећа на мене осм’јене,
Ил’ за софром сједимо, па ногом
Својом малом кад моју покрене! —
Кад ми чашу да, откле јо пила,
Ил’ јабуку, што је гризла сладом, —
Ил’ јој гленем на пунане груди.
Пошто смо се пољубили крадом!
А кад тијо у самоћи сами
Говоримо о љубави, цв’јећу,
Тад ја волим само њене р’јечи,
Само р’јечи — пољубаца не ћу.
Пунана је духа моја дика,
Бистри разум њеном главом влада;
Савршена ј’ она, а једини
Њен је гријех — што ме љуби млада.
Штовање ме пред њe ноге баца,
На ње груди чежња пуна части:
To је, брате, уживање право! —
Буди мудар и тражи те сласти!
Смрт ће доћи, па те дигнут горе
У наручја блаженства и среће;
Бићеш у рај ал’ промене зато
Твоја душа осјетити не ће.
Филип Ј. Ковачевић
“Црногорка” број 39 1884
Нема коментара:
Постави коментар