Филип Ј. Ковачевић - Славуј

Славуј

Полетио славуј-тица

Са обала сињег мора,

Па прнуо пут Ловћена,

Тамо ђе је Црна Гора.

Слушао је славуј мали

Многе пјесме, многе фале

Што су виле Равијоле

О тој Гори испјевале.

Слушао је за јунаке,

Јатагане, џевердаре,

За разбоје и мегдане —

И за добре Господаре.

Пуна му је душа била

Те лијепе српске хриди,

Па га жеља понијела

Да те хриди оком види.

Мислио је славуј-тица

Са обала сињег мора:

Биће добро и лијепо

Тамо ђе је Црна Гора.

Ал’ сс није више над’о,

А опет се добро стекло:

Видио је, и у пјесми

Да се о њој мало рекло.

Кад је доша’ на Ловћену

Из дубраве пјесник мали,

Б’jaшe блажен, к’о да су му

Анђеоска крила дали.

Од радости и усхита

Око му је засузило;

Ћутио је много, — много ...

Тако му је мило било!

Као чедо добру мајку,

Као пјесник рујну зору:

Гледао је са Ловћена

Поноситу Црну Гору.

Преко гора, преко дола

Његов хитри поглед лета:

Красна му је Црна Гора,

Њена му је земља света.

Свуда око устављао,

Сваки кам је дуго гледа’,

Ка’ да му је камен сваки

Нешто дуго припов’једа’.

Од стијене до стијене

Прелета’ је ка’ да снива —

На камену крвавоме

Ка’ да у море сласти плива.

А кад прну на Цетиње

И видије Господара,

Запјевао: To је човјек!

Овај владар нема пара.

Лијепа си Горо Црна,

Соколово г'њездо мало! —

Ал’ да не би Петровића,

За тебе се не би знало.

Двјеста љета борише се

За твоје се клаше стјене, —

Нe жалише крв ни живот

За слободу и поштење.

Двјеста љета да чувају

Од злотвора твоје виси,

А ти, Горо, још ниједном

Споменика дигла ниси!

Карао бих — ма што ће им

Мртав спомен од мрамора? —

Када њихов спомен жнви:

Та слободна Црна Гора!

О јуначка моја крши,

Зоро бајна, данче б’јели,

Буди сретна, још сретнија

Но ти српски пјесник жели!

Бери в’јенцем дивне славе

Ловором се бојним кити:

Док је теби Петровића,

Ти ћeш вазда добро бити! —

Тако рече славуј-тица

И поздрави Црну Гору,

Па одлеће задовољан

На обале к сињем мору.

И сад тамо пјесме вије,

Свака му је пуна плама;

Опила га бојна слава

Црногорских јатагана.

Нека пјева, нека вије,

Док за пјесме цв’jeћa има:

Уз валове душа игра

Славујима-пјесницима.

А када му цв’jeћe мањка

По обала сињег мора,

Нека oпeт rope лети,

Тамо ђе је Црна Гора. —

Ту никада мањкат не ћe

Ни ловора ни цвијећа,

Док је зоре, док је гope,

Док је сунца и мјесеца.

Филип Ј. Ковачевић

"Црногорка"  број  34 1884