Филип Ј. Ковачевић - Луда

Луда

Ја плетем бич — љуту камџију —

Јачу но ону,

Којом се троми хатови бију.

Дрндарско је у њој тетиво,

Чврсти чворови, чврсто везиво, —

Отрован њезин сплет. —

И мора брзо готова бити;

Та ја је требам, да њом ишибам

Овај погани лажљиви св’јет.

Ха! ха! Смијаћу се ја,

Рашће ми кика

Под мојим бичем кад га стане цика! —

Та и он се слатко смиј’о

Када ме је у јаму бацио,

На ме тука’, замицао

Кроз дубину худу,

Докле ниje од човјека —

Направпо луду.

Луда да!..

Ха ! Ха ! —

Смијте се гope, хладно стијење,

Нијема шумо, мртво камење!

Ал’ он ни суза имати не ће

На око своје,

Да с њима тешки удар ублажи

Камџије моје.

Што нисам лагао,

Гулио и крао,

Што нијесам Бога

И људе варао;

Ни сирачким знојем

Џепове набио,

Ни издајством рода

На пријесто сио;

Ни пузењем части

И одличја стиг’о,

Ни народном крвљу

Пирамиду диг’о, —

Но стојао вазда

Као бедем-град,

Па хулио сваки

Нечовјечни рад: —

Св’јет ме овај својим

Губавилом худим

Мрзи и прогања

И назива — лудим ...

Ха! ха!

Па да се не смијем и ја! —

Јесте ли чули, лијепи друзи,

Ви голе лити, вреда и лузи:

Ко има душе, части, поштења, —

Тај данас у св’јет памети нема ...

О! бич, камџију дајте ми ту,

Да га лупим једном, али мушки, здраво,

Нек му прсие глава, па му онда просто

И ђе има криво — нека има право!

Глете га само како се смије!—

Како умије

Да се превија — отровна змија!

Кад је код тебе чело ти глади,

А иза тебе душу ти диже,

Срце ти вади.

Је ли ти нужда помоћи какве,

Он ти је неда;

А кад си добро, кад га не требаш,

Он само гледа

Да ти сломи врат...

О! брзо, брзо тај љути млат —

Отровни сплет,

Да њим ишибам овај бездушни,

Овај пакосни — безочни св’јет!

Ха! ха! Безочни да! —

Овђе нема чојства, ни јунаштва,

Овђе нема браства, пријатељства,

Овђе нема племенитих груди,

Овђе нема људи. —

Св’јет је овај трули цвијет

Без живота и слободе:

На труло се цв’јеће смамиш,

 Док те трње не избоде ... —

Чујете ли ону грају тамо

У то доба глухо? —

 Ту је грају иодигнуло

Женско ухо.

Ту су цуре вјеренице,

Ту су жене мужатице,

Удовице кукавице

И распуштенице.

Код свакоје чета вјереника,

Код свакоје чета јароника,

Љубавника — несретника!

Ха! ха!

Нек се пјева, нек се игра!

Трупа,

Лупа

Све је скупа!

Смијех, шала

Није мала:

Само скочи, па се вини,

Па попипни, на поштини,

На потанкај, па подуби,

Па пригрли, па пољуби.

Нема стида, нема срама —

Небо се пролама!..

Пролама да!.. ха! ха!

Ал’ не ће моја камџија,

Кад њом омјерим тај женски цвијет,

Безочни свијет,

Нек и њему прсне глава,

IIа му на част љубавници,

Милосници, јароници —

И сви јади, што човјеку гради!

Бич! .. бич! .. држ’те се људи!

Или ви мудри, или ја луди,

Нека он суди!

Чекај се св’јете; готов сам сада!..

Ха! ха! ха!

Мени је доста па срцу туге,

Великих јада;

Мени је много увело цв’јеће,

Многа ми нада

Никада више зенути не ће.

Св’јет ми је доста чинио криво:

Клеветан, гољен, руган сам биво; —

Па што да раднм? ..

Ха! ха!

Ја сам се смиј’о;

Та полудио свијет је цио! —

Нека их, нека . . . та нека грају:

Керови, вашке на чојка лају.

А људи чудом гледају на ме

Благо и тијо —

Увију се,

Превију се, —

Као да би рећи шћели:

Што се ниси нама пожалио?..

О! људи луди,

Ништавци ви сте,

На за суд нисте! —

А од своје туге да вам кажем

Само један дио мали,

Мјесто плача, сажаљења,

Кад би чули — ви би се смијали ...

Смијали да !.. ха! ха! —

Па за то ћу да се смијем и ја!

Хоћу да скапам, свиснем и писнем;

Од чила момка постанућу стрв,

Отровом своју зачинићу крв,

У трње свако претворићу цв’јеће: —

Ал’ ми сузе људи нигда виђет не ће.

Филип Ј. Ковачевић

“Црногорка”  број  36 1884