Скадар
Опасан кругом легенада тамних
С језером које по дно брега спава,
Са девет љутих на капији лава
Ко град из приче, сред гора осамних,
Тако се с хрпом облака над собом
Подиже Скадар, над језером мутним,
Подиже Скадар, са ликом злослутним,
Зидан над једном невером и гробом.
И док тишина изнад њега кружи,
Ко пригнут оно над обалом тужи?
Да л’ самац остав Гојко плаче млад?
Да л’ плаче Гојко своју јадну драгу
Младачку чију зазидаше снагу,
Да вечан буде Скадар црни град.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар