I Ноћ
Ноћ. Изнад тамно оцртане куле
На месечини Дурмитор се бели,
Ко снегом посут. Кроз видокруг цели
Звезде се, звезде далеко расуле.
У двори страже мртве и уснуле.
И нигде никог. Тишина. Све ћути.
Теко модро небо, небо млечне пути
Изнад високе блистају се куле.
Ал’ почуј! Нешто кроз ноћ болно врисну.
И ко да фењер ненадано блисну
Нека је сенка у дворишту била.
Авај, о, ноћи, звездана и плава,
То двором беше кучка Видосава,
Јабучилу је сагорела крила.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар