Плач сестре Дојчинове
Где си нам сада, и зашто те нема,
О, зашто ћутиш Дојчине јуначе?
Верна ти сеја над постељом плаче,
Плаче и намет Арапину спрема.
Устани, славни, у победе журне
Придигни твоје измршало тело
Где ти је око негда тако смело
Где су ти руке снажне и сигурне.
Већ сутон мутни, као весник јада,
Већ сутон мутни замаглено пада
И влажном тамом цео предел купа,
Зашто си стао, о, зар нећеш поћи?
Дојчине почуј: кроз тишину ноћи
Арапин граду на вратима лупа.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар