Соко
Пуштен са руке соколара лака,
Брже но с лука татаркиња стрела,
Заронио је соко, тица смела,
У плаво море светлости и зрака.
Високо где га поглед једва хвата,
У облацима сребрним ко пена,
Сив соко кружи, жељан жива плена
И хитре битке кроз разбита јата.
И док га оздо с руком изнад чела
Гледају ловци и дружина цела
Он, ненадано, у замаху силну,
Стреловито се вину летом бодрим,
Јер је далеко над језером модрим
Угледо утву, птицу златокрилу.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар