среда, 22. новембар 2017.

Милош Видаковић - Зора



II Зора

Јабучилу је сагорела крила
Авај, о, ноћи, и заспали граде.
Двором се кучка Видосава краде,
Сланом је крвљу сабљу затопила.

У том и зора. Лагано свањива
И назиру се планине далеке,
Јутарња студен. Магла изнад реке.
Док мртва кула подно горе снива.

Тек Видосава уморна и бледа
Са осећањем кривице и страха
И грозничаво устављена даха,

Високој кули низ пенџере гледа,
Да ли се гдегод долином помаља
Голема војска Вукашина краља.


Милош Видаковић “Царски сонети”








Нема коментара:

Постави коментар