Михаило Мирон - Гусле

Гусле

Гусле моје, крваве и старе,

Загуслајте у тешке окове

К’о  вихори у пештере старе,

Гусле моје, гусле јаворове.

Процвилите, нек се пјесма чује,

К’о  у ланцим душа окована,

К’о  шарене под каменом гује,

Нек задрхти срце у тирана.

Судбо худа мојих голих гора,

Гдје тирани силни господаре,

Струно црна пјевати се мора,

Ој давори, гусле моје старе!

Ал је јадна слика јадовита,

Кад силници робље моје тлаче,

Ал’  је тужна пјесма жаловита,

Када робље за слободом плаче!

Робље моје голо је и гладно

Тужна стоји кроз планине јека.

Гвожђе наше тешко је и хладно

Мукла стоји звека из далека.

Земљо моја, што си оронула?

Мој камену што си оголио?

Пушко шаро, што си захрђала?

Мој ханџару, што си потавнио?

Нема славе ни старих мегдана,

Кад су голе руке савезане,

А тешко је ропство у Тирана,

Гусле моје, сузам покапане.

Чудна моћ је жеженога злата:

Богаташи сиротињу гуле,

Брат за грло свога брата хвата,

Свјештеници свога Бога хуле.

Тихо тако, струне од старина

Нек се чује клика очајника

И уздаси мојијех планина

К’о  освета страшна осветника.

Гласно само, нек се гласи вију

Као звекет златнијех пехара,

Кад тирани крвцу нашу пију,

Па се леди срце сред њедара.

Дивље, пјесмо покора и зала,

Што ратничку душу разговара,

Нека звони звека са гусала,

Захрђалих крвавих ханџара.

Тако поју птице виш’ друмова,

Прије но ће сунце озарити,

Тако стоји тутањ од громова,

Прије но ће туча ударити.

Михаило Мирон 

Српски књижевни гласник, књига тринаеста