недеља, 27. март 2016.

Цетињски Вјесник - Писмо рањеника кући

Писмо рањеника кући

Драга мајко, моје миле сеје,
Ево мене да вам се најавим
Посље љута боја бардањолска.
Ђе погане Турке поломисмо
И у тврди Скадар саћерасмо.
Нек се слави Краљево оружје,
Ка’  што се је вазда и славило!
А ту смо га добро окупали
У поганој крви азијатској
Све у здравље Краља свијетлога!
И Његове див-јуначке војске!
Три дана смо боја туна били,
Јер се брани јуначки Турчине;
Али наши сиви соколови
На шанчеве јуриш учинише,
На бајонет Турке избачише,
Кроз шанчеве пловљаху љешине
Посред крви дивљих Отомана.
Баш кад наши поломише Турке
Погоди ме комат од шампјера,
А пристиже зрно митраљешко,
Те ме ево сада у болницу
На Цетињу у Дому Владину.
Но, немо’те за мене мислити,
Ер имамо предобра доктора
Баш Ернеста племића Диринга;
Са свакијем од нас ти поступа
Ка’ да смо му од срца отпали
По мало је такије’  доктора!
Бог му дао све што зажелио,
И хвала му од земље до неба;
Исто ка’но  нашим сестрицама
Племенитој госпођици Добне,
Из Енглеске земље моропловне,
Која ‘ноје дворска госпођица
С Краљевима сиједа за трпезу,
Ма рад тога нимало не преза,
Да јуначке муке ублажујеа
Превијајћ’  ране нам убојне.
А са њима двије госпођице
Ђукановић млађана Милица
И Милуновић Танана Јелена –
Два цвијета ломне Горе Црне,
Са њима се њини поносили,
Младости се лијепе наносиле.
Бог им дао и срећу и здравље,
А од мене ово им поздравље.

Цетиње, 5. фебруара 1913.

Рањеник с Бардањолта


Цетињски Вјесник   бр. 13   1913.













Нема коментара:

Постави коментар