Цетињски Вјесник - Писмо рањеника кући

Писмо рањеника кући

Драга мајко, моје миле сеје,

Ево мене да вам се најавим

Посље љута боја бардањолска.

Ђе погане Турке поломисмо

И у тврди Скадар саћерасмо.

Нек се слави Краљево оружје,

Ка’  што се је вазда и славило!

А ту смо га добро окупали

У поганој крви азијатској

Све у здравље Краља свијетлога!

И Његове див-јуначке војске!

Три дана смо боја туна били,

Јер се брани јуначки Турчине;

Али наши сиви соколови

На шанчеве јуриш учинише,

На бајонет Турке избачише,

Кроз шанчеве пловљаху љешине

Посред крви дивљих Отомана.

Баш кад наши поломише Турке

Погоди ме комат од шампјера,

А пристиже зрно митраљешко,

Те ме ево сада у болницу

На Цетињу у Дому Владину.

Но, немо’те за мене мислити,

Ер имамо предобра доктора

Баш Ернеста племића Диринга;

Са свакијем од нас ти поступа

Ка’ да смо му од срца отпали

По мало је такије’  доктора!

Бог му дао све што зажелио,

И хвала му од земље до неба;

Исто ка’но  нашим сестрицама

Племенитој госпођици Добне,

Из Енглеске земље моропловне,

Која ‘ноје дворска госпођица

С Краљевима сиједа за трпезу,

Ма рад тога нимало не преза,

Да јуначке муке ублажујеа

Превијајћ’  ране нам убојне.

А са њима двије госпођице

Ђукановић млађана Милица

И Милуновић Танана Јелена –

Два цвијета ломне Горе Црне,

Са њима се њини поносили,

Младости се лијепе наносиле.

Бог им дао и срећу и здравље,

А од мене ово им поздравље.

Цетиње, 5. фебруара 1913.

Рањеник с Бардањолта

Цетињски Вјесник   бр. 13   1913.