Ђевер хоће да обљуби снаху

Ђевер хоће да обљуби снаху

(Из Мостара)

Сунце сјаше, киша ромињаше,

Бег Ристан-бег лице умиваше,

А снаха му махраму држаше,

Из ибрика водом пољеваше.

Ђевер снахи тихо проговара:

“О снашице, бисер севлијице,

Љуби мене од сад до јесени,

Док мој братац Јован-беже дође,

И ја ћу се женит о јесени”.

Кад то чула Јован-беговица,

Сави скуте у двор побјегнула,

Око себе дворе притворила.

Она сједе на студену ст’јену,

Па је ст’јени тихо бесједила:

“Студен ст’јено, како си студена,

Још је моје срце студеније,

Слушајући шта ми ђевер вели”.

Оне мниде, нико је не чује,

Ал’ је чује ђевере Ристане,

Па је ситну књигу накитио,

Па је шаље своме брату Јови:

“А мој брате, челебија Јово,

Што си своје начинио дворе;

У њима ти вјереница љуба,

И пред двором чадор разапела,

Ту се свраћа знано и незнано,

Па је љуби старо и нејако.

Али ћу је на ватру ложити,

Али ћу је у воду бацити,

Али ћу је у род повратити,

Али ћу јој косе подрезати?”

Кад је Јови књига долазила,

Књигу штије челебија Јово,

Књигу штије, а на њу се смије,

А по овој другу отписује,

А на руке брату Ристан-бегу:

“Немој ми је на ватру ложити,

Нити младу у воду бацити,

Јер је Мара и одвећ лијепа,

Да јој рибе не нагрде лице;

Немој брате у род повратити,

Да не буде ув’јек пријекорна,

Немој брате косе подрезати,

Секама ћеш срећу изгубити;

Вет је пусти, док ја кући дођем,

А ето ме до петнаес дана”.

Не изиђе ни три б’јела дана,

Јово пође свом биелу двору.

На далеко дворе угледао,

Ал’ пред двором не има чадора,

Одмах се је Јово овизао,

Па он иђе свом бијелу двору,

Те излази на високу кулу,

Кад му љуба на високој кули,

Око себе кулу затворила.

Проговара челебија Јово:

“Љубо моја отвори ми кулу”.

Кад то чула племенита Мара,

Са земље је на ноге скочила,

Па је Јови отворила кулу.

Јово Мари тихо проговара:

“Шта је теби, моја мила љубо,

Што ли си ми тако побл’једила?”

Љуба њему тихо одговара:

“Прођи ме се, Јово, господаре,

Чула јесам, а и људи кажу,

Погинула два добра јунака,

Два јунака, оба Бановића,

Бановића, до два брата моја”.

Онда Јово Мари проговара:

“Бре аферим, вјерна љубо моја,

Кад ме ниси с братом завадила,

Да си мени ишта говорила,

Данас бих ја брата погубио!

Кол’ко сам те до сад миловао,

Ослен ћу те боље миловати”.

Босанска Вила  бр. 19 – 20   1909