Одјек с Требевића
Са Авале кличе вила
Побратиму Требевићу:
Каква срећа – па у јесен
Прољетни нам дани свићу?...
“Што си тако руменијем
Ружама се окитио,
Плаветнијем љубицама
-Б’јелом лалом замирио!...
На све стране када вене,
Ти си млађан пролистао;
На какве ли успомене
Срећан си се заблистао?...
Што те трза иза санка
Из заноса што те буди?
Ваљда чујеш поклич бојни
Ил’ гуслара како гуди?...
О, што тако раздрагано
Мали булбул пјесму кличе,
Одаклен ти ново сунце,
Нови данак срећом свиће?...
Јек се зачу с Требевића
Стресоше се плаве горе;
Затресе се Херцег-Босна,
И Јадранско сиње море.
А на врху кршног ст’јења
Босанкиња вила стаде,
Па запјева слатким гласом
И одговор сеји даде:
“Посестримо, вило б’јела
Са Авале кршне, драге!
Прими поздрав Босанкиње
И молитве душе – благе!...
Са Авале, твога стана
Сунце нас је обасјало;
Те по моме Требевићу
Излистало – процвјетало!...
А са грана процвјеталих
Булбул рајске пјесме вија,
Па ми с’ чини од те пјесме
Цио Балкан да се њија.
Мирис тога дивног цв’јећа
Сваком брату груди пуни;
Јер под твојим гордим станком
Краљ се Петар круном круни!...
Модрича (Босна) 1904.
Шаћирбег Карабеговић – Хасанбегов
Босанска Вила бр. 23-24 1904
Нема коментара:
Постави коментар