Ударац Дедаге Ченгића на ускоке

Ударац Дедаге Ченгића на ускоке

Процвилио Дедага Ченгићу

Уз кољено мостарског везира:

“Ај! помагај драги господаре,

Од ускока, турскије’ крвника,

Који су нам много јада дали

И мојега погубили баба,

Мога баба, Ченгић Смаил-агу,

Бољи Ченгић бјеше Смаил-ага

Са његови’  тридес’  тевабија,

Но на Босну тридесет градова

И на њима тридес’  капетана.

Кад погибе Ченгић на Мљетичку,

Сву је турску земљу заплакао

И све Турке у црно завио.

Па бих и те јаде опростио,

Но ево ти и вишије’  јада:

Они иду на четири стране,

Робе, пале, сваке јаде раде,

Робе буле, проваљују куле

И отимљу цареву мирију,

И не даду турковати Турком,

Ни по раји верђију купити.

И те би’  ти јаде опростио,

Но ево ти и вишије’  јада!

Начињеше од боја чардаке,

Начињеше на земљу цареву,

Без тестира цара и везира,

Без тапије ефенди кадије.

Те ти јаде опростити нећу,

Но дај мени ситну бурунтију,

Да ја могу војску покупити,

Да походим ускочке газије,

А уходим ускочке чардаке;

Таман ћу им тамо на јад доћи,

Што утече испод сабље моје,

То ћу шћерат у Морачу тврду,

Побјећ тамо ниовамо неће”.

А кад зачу мостарски везире

Пљесну њега руком по плећима:

“Бре аферим, пиле од сокола,

Стари су ти соколови били!”

Па му даде књигу шаровиту,

А кад Ченгић књигу приватио,

И везиру руку понудио,

Ето њега низ бијелу кулу,

Заскочио, коња поклопио,

Пак оћера низ Херцеговину.

Докле Гацку и Липнику дође,

Испод куле одсједе кобилу.

Ето Ченгић на бијелу кулу.

Ни сједио, нити дангубио;

Но привати дивит и артију

Па шарену књигу накитио,

Те је посла Пљевљу питомому,

А на руке Бунгур Салиаги:

“Салиага, мио пријатељу,

Чим ти моја ситна књига дође

Сакупи ми Пљевља сваколика,

Пријепоље и Бијело-Поље.

Сву сакупи Фочу и Таслиџу,

Па поведи уз Колашин равни.

Уз пут узми колашинске Турке,

Па ти хајде преко Сињавине,

Ема немој само зачасити.

У суботу мислим ударити,

У суботу, која прва дође,

На ускоке, крваве јунаке.

Већ чу ли ме, аго Салијаго!

Ти удари на Сировац тврди,

Ја ћ’  одовуд удрит на ускоке.

У Дробњаке да се састанемо

Код бијеле Церовића куле,

Да велики плијен шићаримо,

Од Каура главе донесемо,

И каурско робље доведемо

И велики шићар дијелимо!”

Ову посла, другу накитио,

Те је шаље Стоцу на Брегаву

Али-Меху, турском, књижевнику.

Овако га Ченгић поздрављаше:

‘О, аџија, крвава газијо,

Чим ти моја ситна књига дође,

Одма јаши на коња дорина,

А не носи ништа од оружја,

Сам’  на коњу топузину тешку,

У зобници књиге и инђиле,

Да нам језам учиш и терћате,

Без што Турчин умријет не може

Ни добити Влаха на мејдану.

Све покупи Стоце и Требињце,

Корјениће и питому Жупу,

Па их води низ Дугу крваву,

Уз пут узми крваве Никшиће.

На Крново да се састанемо.

Ема немој, аџо зачасити,

У суботу мислим ударити

У суботу, која прва дође

И ускоке под сабљу турити”.

Тако Турчин у књигу мудрује,

А не вели Турчин: ако Бог да,

Као што му ни помоћи неће.

Па кад таке књиге растурио,

И сам се је за пута спремао.

Он сакупи силовиту војску,

И за војском таин и џебану,

Сву истиру, што за бој требује.

Па га ето низ Дугу крваву,

Докле Ченгић на Крново дође,

Ал аџија први изишао

И извео три хиљаде друга;

Па ту Турци коње разјахаше.

На ледину ватру наложише

И уз ватру каву пријарише;

Ту се Турци рахат учинише

И бојали чибук задимише.

Ту ноћише и дивно им било.

Аџи-Мехо рано подранио,

Прије зоре и бијела дана,

Па се пење на коња дорина,

Те проучи језам и терћате,

Па повикну силовиту војску.

Отале се Турци подигоше,

Шутке иду, не чује се гласа

Јер се боје чете од ускока,

Да им чета не би ударила,

Ја ли абер на ускоке дала.

Али њима лоша срећа била:

Из војске им ускок ускочио,

Орман Сава, из Горице Црне,

Абер даде на Кара-малинско

Код чардака Алексића Мирка;

Ту су му се скупили ускоци,

Нико ништа зборит не умије.

Рече соко Сава Лаковићу:

“Бјеж’те жене, и дјецу водите

И гоните мала великога,

Па ви ајте у Морачу тврду;

А ми ћемо овдје останути,

На чардаку Алексића Мирка,

Овдје ћемо Турке дочекати,

Па што Бог да и срећа јуначка.

Ако овђе листом изгинемо,

Мал кољите, дјецу подижите,

Буду л’  дјеца овијех отаца,

Оће дјеца осветит Малинско”.

Тако рекли, па се послушали.

Бјеже жене и дјецу вођаху

И гоњаху мала великога.

Абер доша Струпу зенђиломе,

На чардака Брђанина Вула,

И ту му се скупише ускоци.

Рече попе, Требјешанин Мићо:

“А тако ми крста пречаснога,

Ни ћу бјежат, ни гонити мала,

Ни одвајат мала од чардака;

Но гдје попу посијеку главу,

Нека воде мала великога,

Намијене за попову душу”.

У то доба ударише Турци

На чардаке Алексића Мирка,

Али шути шеснајес’  ускока.

На чардаку ватру утулили,

К’ очима су пушке принијели,

Оће ближе да напусте Турке.

На њи’  Турци огањ оборише,

Од чардака ћепанице скачу.

Вуку Турци сламу и сијено,

Да запале Миркова чардака.

Али чардак прихватити неће,

Јере вјетар од сјевера дуну,

Пламен ћера по земљици црној,

Дим окрену у очи Турцима;

Тада пуче шеснаест пушака,

А повика шеснаес’  момака,

Око себе поломише Турке.

Натраг грдни побјегоше Турци;

Но им не да Ченгићу Дед-ага,

Већ повади сабљу од мејдана,

Па нагони ка чардаку Турке,

Ал’  покличе јунак са чардака

По имену Тодоровић Драго:

“Ој Турчине, Ченгићу Дед-ага,

Не нагони Турке на чардаку,

Но изиди мене на мејдана,

Драго т’ пјешке, драго т’ на кобили!”

Чује ага, чут се не чињаше,

Све нагони Турке на чардаку,

Докле пуче пушка са чардака,

Стреличића везена шешана.

Гађе Јаков Ченгића Дед-агу,

Гађе Јаков, ал’  га не погоди,

Но му сломи од седла јабуку

И поквари пушку у појасу.

Тада ага паде низ кобилу.

Како ага паде низ кобилу,

Долетио беже Мушовићу,

Да подигне агу на кобилу;

Њега гађе Шућур са чардака,

С грдном га је раном саставио.

Бог убио Дага Канкараша,

То је аги тевабија прва,

Те исправи агу на кобилу

И утече ш њиме у ордију,

А не пуче пушка са чардака,

Но, ево ти муке на јунаке!

Нестаде им праха и олова,

Пак се вуци мрко погледају,

А за оштра гвозђа приватају,

Да искоче момци из чардака,

Да јуначки гину на мејдану.

Лека Вилић пјева на чардаку,

Припијева ускочке вукове,

Припијева Шунда Бајагића

И Јакова Потураковића.

“Ај! гдје сте ми ускочки вукови,

Гдје вас треба нигдје ли вас нема .

Губало вас ускочко млијеко,

Ви идете низ Херцеговину,

Догоните краве и волове,

Догоните овце и овнове,

Доносите од Турака главе,

Валите се међу ускоцима,

Колико сте провалили кула,

Колико ли обљубили љуба.

А данас вас нема на мејдану,

На невољи на Кара-Малинско”.

У то на Струг ударише Турци,

На чардаке Брђанина Вула,

Но се бране дванаес’  ускока,

Око себе разагоне Турке.

Пјева попе Требјешанин Мићо,

Припијева Бегана сердара

И делију Вујачић Стевана:

“Лопушино, ускочки сердаре,

Што си ми се данас придоцнио?

Ти нијеси тако научио.

Ти делијо, Вујачић Стеване,

Покажи се на своме зекану.

Ти се фалиш међу планинкама,

Кад ударе од Никшића Турци,

Да ћеш у њи’  ућерат зекана,

А данас те нема на мејдану”.

У ријечи у којој бијаше,

Док ево ти Бегана сердара,

На сиваљу, коњу од мејдана,

И за њиме десетак момака.

Поред њега Вујачић Стеване,

На зекану коњу од мејдана

И за њиме десетак момака.

Па у Турке јуриш учинише,

На њи’  Турци огањ оборише,

Тако њима Бог и срећа дала,

Те им Турци не чињеше квара.

Када Турци чудо видијеше,

Да се сердар не боји пушака,

Плећи даше, а бјежати сташе.

Отвори се попе из чардака

И његових дванајес’  ускока,

У руке му зелена ножића,

Што њим реже у цркви нафору,

Па све виче што га грло служи:

“Који ће се крстом прекрстити,

Нећемо му ништа учинити,

А који се крстом не прекрсти,

Данас му је главу изгубити”.

Крсте му се и Власи и Турци.

Један му се не зна прекрстити,

Њему попе посијече главу.

Па отален наћераше Турке,

Ћерају их низ пољане равне,

Док дођоше на Кара-Малинско,

Избавише Миркова чардака

И у њему шеснајест ускока,

Међу њима Рушу Лаковића.

Отворише Миркова чардака

Док излеће шеснајест ускока

Па у Турке загон учинише.

Гоне Турке низ равно Малинско,

Гоне Турке, а сијеку главе,

Док на лакат Турке доћераше;

На њи’  Турци огањ оборише,

Те убише брата сердарева

И Шућура раном саставише.

Дође сердар на брата мртвога,

Па се не шће окренути ш њега,

Но у Турке загон учинио,

Неколике главе уграбио,

Те је брата осветио свога.

Отален су Турке заћерали

У Бијелу, док их наћераше

Педесет им глава окинуше.

Отеше им таин и џебану,

Сву истиру, што за бој иђаше.

А то Турци не би ни жалили,

Него жале једној женској глави,

Гдје двојици скинула оружје.

То је горе свој турској ордији,

Но све њима посјечене главе.

Ускоци се отле повратише,

Сердарева брата понијеше,

Понијеше, па га укопаше.

У рају му душа почивала,

Кад не жали живот за поштење,

Оћ’  ускочи, весела им мајка.

Десница им за мејдана јака,

Њино ће се име спомињати,

У Србина уз гусле пјевати.

У Дубровнику

Из збирке: Р. Шуковић – Вујачића

Босанска Вила бр. 10 и 13-14  1906