Крсто М. Петровић - Српској домовини

Српској домовини

Млад сам Србин, роду пјевам,

Пјесма ми се ори свуда;

Земља ова гдје се родих

Србина је, славна груда.

Љубићу је срцем, душом;

Вјеран ћу јој бит до гроба;

Одвратит ме од ње неће, -

Противничка страст и злоба.

Бит у овој земљи рођен;

За србинско не знат име,

Што бих био, него изрод

И одметник домовине?

Не! Ја нећу такав бити!

Нећу да сам изрод звани;

Моје срце зна да љуби;

Нас србински – народ славни.

Домовино, мајко слатка!

Над тобом ми ништа драже,

Твоје име кад споменем,

Тад се моји јади блаже.

Домовино, мајко драга!

Највећа ми сласт на св’јету;

За тебе ћу живјет, радит,

Пјеват твоју прошлост л’јепу.

А кад једном смрт ме слети,

Судругове зваћу себи,

Заклећу их, мајко мила,

Нека буду вјерни теби!

Све што чине и што раде,

Нек на корист буде твоју,

Да потомци поштују их,

Када мину у покоју.

Нек се боре свуда дивски,

За одбрану наших права;

Нек у њима дух србински

Љутом борбом ојачава.

Домовино, пјесму прими;

Са приморски’  ови жала,

Гдје се чудан поклик ори:

Српска слава Србина спасава!

Крсто М. Петровић

Босанска Вила бр. 9-10  1900