Ђуро Перовић - Бранку Радичевићу

                           

Бранку Радичевићу

“Много тео, много започео,

Час умрли њега је помео”

Поред свега што одрасте

У далеке туђе краје,

Поносита равна Зета,

Бранко, твоја родбина је!

И ако је ниси глед’о,

Ал’  си ипак њено чедо.

Чедо Зете, - која Српству

Изодавна свега дава ….

Понајвише јуначкијех

И високих мудрих глава;

И ако је била пала,

Ал’   је опет процвјетала.

Књаз Никола мачем бојним

Њу подиже и избави,

И к’о  златну јабуку је

Под орловска крила сави;

Да ју љуби, да ју грли,

Избавитељ њезин врли.

Непрекидно сјећа’  си се

Српских мука, уздисаја,

Које но си уза лиру

Звучну твоју нам’  набраја;

И с туђинског краја тога,

Слао жеље срца свога.

Тужним срцем ређа’  си нам

Све те патње и невоље,

Што Србинство задесише

На Косовско клето поље;

Жалосну си пјесму вио,

А уз пјесму сузе лио.

Пјева’  си нам више пута

Српску славу и јунаке,

Витешка им дјела диза’

Чак под небо у облаке; -

Славећ’  тако Српство мило,

Срцу ј’  твоме лакше било.

Чешће си се, Брнко, сјећа,

И поносног овог стјења,

Ког’  у круну српску стави

Мјесто драгог тог камења;

Кличућ’  громко на сва уста:

“Црна Горо, жељо пуста!”

Велике су тежње твоје

За Србинство, Бранко, биле;

Али заман, - још се нису

Наш славују, испуниле.

Са Његушем ти си први,

Који правцем правим врви. –

Бог ће дати те ће и тај

Златни часак наступити,

Када ће се Српство ц’јело

У једноме колу вити ;

Једном душом дисат’  само,

Кличућ:”Ко је Србин, - амо!”

А до тада отпочивај

У тај дивни српски крај,

Име ће ти вјечно живјет

У народу српском, знај!

Цетиње, на св. оца Николаја  1890

Ђуро Перовић

Грлица  1891