Мило Јововић - Срцу

Мило Јововић

Срцу

Срце моје ти си у затвору,

У тами те судбина озида;

Бистре очи то су ти прозори –

Залуд куцаш прса без прекида.

На двор изаћ није ти могуће,

Јере би се одвећ замамило,

И тако си од нарави вруће;

У прсима ти највећа сило.

“Разложити јесу твоји свјети,

О човјече све ти то признајем;

Али жеља моја исто лети,

А на мјесту истоме остајем.

Прса твоја, слаби јесу шанци,

Мојом силом на мах њих оборим,

Па и да ме стегни јаки ланци;

И њих знадем длаком да претворим.

Што пожелим, све то моје бива, -

Кад сам тужно и ти плачеш тада, -

Тајна свака у мени се скрива,

Благајник сам весеља и јада.

Док си д’јете, ја те искром будим,

Све на игру, и и на стазу равну;

Ти све чиниш само што ја жудим;

Не кажем ти никад судбу тавну.

Кад одрастеш, ступам с тобом тада,

Водећи те некад л’јепој нади,

Некад опет к јазу пуну јада; -

Бег мог знања ништа се не ради.

У љубави, ја по сриеди ступам,

У жалости једнако се смијем;

Час по лакше, час по јаче лупам,

Сад те сладим, сад те опет трујем.”

Срце моје, видим да је тако;

Па те молим: мирно увјек буди,

Рај ми увјек слути, а не пако –

Здраво куцај цару мојих груди.

Не допуштај сузи да испане

На очима, да низ лице рони,

У весељу прати моје дане,

Жалост, тугу, све од себе гони.

У Бару (Црна Гора), 1894.

Мило Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 4   1894.