Годишњица
смрти моје
предраге матере
Дан за даном
брзо прође,
Па с’ година
створи једна,
Од кад тебе
мајко драга,
Крије у гроб
плоча ледна.
Дан за даном
брзо прође,
Ал’ остаде
туга иста:
Са срца ми
с’ бол не брише
Ни с’ очију
суза блиста.
Јер ме сјећа
љубав твоја
Превелика и
бескрајна,
Зато, мајко,
твој губитак
Мом је срцу
рана трајна.
Ах, та рана
пребољети,
Нити може,
нити смије,
Док и мене
хладна плоча
У вјечитом
гробу скрије.
О, варљиви,
тужни св’јете,
Препун туге
и невоље;
Ал’ када је
мајка жива,
Све се сноси
лакше, боље.
Мајку вапиш
док је жива,
У радости и
жалости;
Мајку вапиш
све једнако,
Кад је труне
у гроб кости.
С тога
данас, драга мајко!
Након
годинице једне,
Благодарне
лијем сузе,
Сврху твоје
раке ледне.
И молим се
драгом Богу,
Пун жалости
и очаја,
Да подари
твојој души
Уживање
вјечног раја.
Бар,
1903. Мило Јововић
“Голуб” бр. 5 1903.
Нема коментара:
Постави коментар