Мило Јововић - У ноћи

Мило Јововић

У ноћи

По ноћа је, тишина је,

Не чује се живе душе;

Тихи само вјетрић пуше,

Гистићам се поиграје.

Бјели мјесец провирио

Уздижућ се изнад гора,

Па засјао изспред двора

Ђе замишљен бијах сио.

Златне звјезде трепту, сјају,

Тајанствене р’јечи збору,

Мене тужни јади мору

Па се стиско у свом вају.

Црне мисли све се роје,

Срце ми се остудени;

У луг густи и зелени

Славуј слатку пјесму поје.

Бјели мјесец мотрит станем

И звјездица силно јато,

Све се сјаје као злато, -

А ја само поуздахнем.

Слушам пјесму славуљеву,

Срце ми се у сласт топи!

И сан моје очи склопи,

Сањах моју милу лјеву!

Љубљах њене црне очи,

Љубјах лице, медна уста;

Ал не стаде жеља пуста,

Чим ми слатки сан искочи.

Зора бјеше кад се пренух,

Сунце бјеше искочило,

Мислим: јел’ то на јав било?

“Сан је лажна”, снужден венух.

Дижем к небу очи мутне,

Сакриле се звјезде сјајне

Чеснули су ноћне тајне,

И мог снова слатке слутње.

Ноћ је пошла, ш њом и јади.

После мрака зора сване,

Новом срећом сунце гране,

Да човјечји живот слади.

Посље туге, црног мрака,

Сви ће редом јади минут’,

И мени ће једном синут’

Сунце среће милог зрака.

У Бару (Црна Гора), 1894.

Мило Јововић 

“Slovanski Svet”  štev. 3   1894.