Жрвањ
Кад мисао крене уз ток прошлих дана
По неравно дугој живота ми стази,
Слапови се буде и звонко зашуме.
Тад сећања навру и лазе к’о сене
Вечери нечујно кад на земљу слази.
У једну се павит сливају и сплећу,
Прожиману искром милине и туге.
Ту радост и жалост једна другу срећу.
Пробуђени снови тад к’о блесци дуге
У трептају благом ничу и одлећу.
Пред замахом снажним природиног жрвња,
Што све неумитно растапа и меље
Ум трне и неми пред копреном тајне.
Напрегнуто стреме за сазнањем жеље,
Поглед помно блуди кроз висине сјајне.
И док поток своме утапању греде,
Лелујаву барку талас даље носи,
Ал’ не и сећања што никад не бледе.
И док моћна рука божанствено кује,
Мељавина жрвња све се јаче чује.
Грасин*)
*) Бранкo Аџемовић
Гласник Српског
историско - културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар