Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Никад више!...

Никад више!...

Једном моје сунце сину,

Па ми зађе; другог нађе!

Мене моја срећа мину,

Дивни дани кратки бише!...

Све од тада, ни до сада,

Не нађох је никад више! …

Самоћа ми вазда збори:

“Умукнуће бојна јека

Логорски ће живот проћи

И тада ће из далека

Сваки своме дому доћи.

Неког сестра, неког мајка,

Неког верна љуба тражи,

Али тебе нико живи!

Само песма бол ти блажи…

О, па докле, докле тако

У црноме роју мисли

Проводити вече свако?...

Иди преко целог света

Пратиће те судба клета,

Али прво сунце нађи,

Ког облаци мутни скрише,

Свуда дођи, сав свет прођи:

Не нађе је никад више! …”

“На рекама Маћедонским”

Д. М. Јефтовић-Полимац

Војиште

Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,

Вама, добре, племените кћери славног Албиона,

Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.

И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.