петак, 10. март 2017.

Д. Рајковић - Мој Божић




Мој Божић

У моме куту дан све више трне, 
Већ горе светла с високих катарки, 
А тамо негде сред пучине црне 
Пламсају бакље са рибарских барки. 

Ја слушам море, шум његових вала, 
Што ми га ветар доноси с пучине, 
Ко нежни поздрав далеких обала, 
Мог родног краја, моје отаџбине. 

Као да с ветром допире до мене 
Дах нашег мора и јек наших вала, 
Као да горе давно напуштене, 
Шуме преда мном са туђих обала. 

И као да с ветром допире до мене 
И мемла с наших безбројних згаришта 
И тајни вапај земље ојађене 
За изгнанике са српских огњишта. 

Сутра је Божић, Опет у туђини! 
О, кол’ко дана тешких понижења, 
Само због тога што смо у истини 
Тражили путе и права решења! 

Сутра је Божић! Преда мном на столу 
Тробојка српска и храстова грана, 
Два моја нема сведока у болу, 
Два сапутника из срећнијих дана. 

И неколико прочитаних књига 
Са мога стола црне се у тмини, 
Корпе старих радости и брига 
Предате давно мољцу и прашини. 

И ништа више сем ветра и ноћи 
И носталгичне симфоније вала, 
Што ми у мојој чемерној самоћи 
Доносе поздрав са драгих обала. 

Сутра је Божић: Опет сред туђине! 
Свуд гриве мрака широким видиком! 
Хоће ли икад’ ова ноћ да мине 
Да бар не умрем тужним изгнаником?!


Д. Рајковић










Нема коментара:

Постави коментар