Царска пратња
Сањам годину стару: беше скрстила руке
и вечно склопила очи; Црни Орли се јате;
слушам брујање звона и марша посмртне звуке:
Они што Српство мрзе, мрца на гробље прате.
Спровод се некуда креће и свуда по крви гаца
а Црне Заставе многе сандук до гробља крише,
а народ огорчен свуда на њих камење баца:
“Иди Годино Црна! Никад не дошла више!...”
Пратња … Цареви. Свите… С пута склања се
свако,
али са главе капу нико скидао није! …
На гробљу спустише мрца, ту се отвори пак’о;
хиљаду сотона црних из њег грнуше: “гди је?!”
Пођоше цареви тужни да њеном сандуку кроче
узеше Годину Стару, у гроб је спустише тада,
па на њом скрстише руке и сваки плакати поче:
“Збогом, о срећо наша! Што нас остави сада?!”
Гробари као гробари … посао свршили веће…
Кад црну Годину Стару и тешким плочама
скрише,
Златно роди се сунце и Нова Година среће
свима без Дома што су и који у ропству бише.
Васкрс… Брујање звона. Химне одају звуке…
силне насташе битке: хуне порази прате,
а дивни Градови Српски у наше падају руке
и српске Заставе Свете на сваком дому се
јате.
“На рекама Маћедонским”
Д. М. Јефтовић-Полимац
Војиште
Племенитим
Кћерима Албиона
Ове строфе
посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре,
племените кћери славног Албиона,
Што вас
свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам
на великом милосрђу благодари.
Војиште.
Писац.
Нема коментара:
Постави коментар