Димитрије Јевтовић Полимац - Пут у Милешево

Пут у Милешево*

На коњима нас три сапутника

Путовасмо Милешеву-храму

Преко пустих брда и планина

Јездили смо кроз јесењу таму.

Сви смо били без зимских капута,

Сјевер нам је пробијао груди,

И јесењег дана студенога

Ледене смо подносили студи.

Немилосно шибаху нас гредом:

Снијег, киша и силне олује,

Наши коњи увијаху вратом,

Као љуто ишибане гује.

Ја започех припов’јетку стару:

Маја, јуна, јула и августа,

Овуда сам пролазио често

Док природа не бијаше пуста.

Свјеже ми је мирисало цв’јеће;

Тице су ми пјевале са грана...

Још бих дуго друштву припов’јед’о

Срећну прошлост некадашњих дана!

Ал’ ме садруг трже изненада:

„Мoл’ се Богу, умукла ти лира!

Зар не видиш да смо дошли, друже,

Сасвим близу? Ено манастира!“

                            *

Вече бjеше. Са западне стране

Црну Стијену изнад манастира,

Зрак вечерњег сунца обасјава –

Прошлост стара из долине дивне

Замириса к’о светиња права!

Мало за тим, с ореолним сјајем

Божанствена указа се лавра,

Која но је сазидана давно

Пре Косова сто педесет љета

Док мој народ живијаше славно.

Тад се сјетих свега што је било:

Прве славе и срећнијех дана

И последњих невоља и б’једа,

Што мом роду напаћеном љуто,

Повјесница света припов’једа.

Ту се сјетих и Светога Саве,

Ком ту бјеше свето боравиште,

Пре но га је тиранија стара

Однијела на спалиште клето

На висине сиједог Врачара.

Мени сузе полећеше кришом

У том јаду и великој тузи,

Па ми тешко уздахнуше груди. –

То спазише моји сапутници,

Па се мени окренуше људи.

И уморне коње уставише:

„Шта?... ти плачеш! А рад чега, друже,

Кажи нама као друштву своме!?“

Оставте ме, драги сапутници,

Ја сâм не знам, шта је срцу моме!...

Димитрије Јевтовић Полимац

*Аутор је у вријеме када је настала ова пјесма (1909) био професор Пљеваљске гимназије.

Из књиге

“СВЕТОСАВСКА ТРАДИЦИЈА У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ”

Приредио

Добрило Аранитовић