Пролазе дани …
Кад зора заруди и данак осване,
Кад сунце засија и лахор кад пирне,
И природа горда оживи пољане,
Мене нешто мине, у срце ме дирне,
И мисли ми оду на провеле дане …
Чаробна си зоро, можда лепша сада,
И данак и Сунце и природна дела,
Све је опет дивно, као и некада.
Али моја душа давно је увела,
Од патњи и бола, изгубљених нада!...
Некад ми је било све то тако дивно,
Дражесно и мило: кад данак осване,
И зору и Сунце волио сам силно,
И лахор кад пирне па опет престане.
Још увек се сећам све нежности Твоје …
Које су ме некад поносом пуниле.
Још увек ја видим прошлост и нас двоје,
Кад шетасмо стазом, а звезде су бдиле.
Ал’ се једном срећа тешко суноврати,
Када нас отрже вихор нових дана…
И верујем никад, никад да се врати,
Она песма среће што беше певана!
Р. Вуковић
ратни заробљеник 10883
“Коло” бр. 105 1944.
Нема коментара:
Постави коментар