Родољуб - На гробу †Др. Петра Миљанића

На гробу †Др. Петра Миљанића, Србина Невесињца*)

Невесиње,

Миљениче,

Храбри сине српске мајке!

Што заклопи тако рано –

И прерано.

Твоје очи увјек жарке?

Или ти је додијало

Ово сунце што те грија,

Или жеље у вјечности

Да ти дуги живот прија?

Ил’ шта ли ће друго бити!?

Кад си Српству мио био,

А и ти си Српству своме

Посветио живот цио…

Тебе роди српска мајка,

Млијеком те српским доји –

У невољи и мукама

За Српство те и одгоји…

Што уцв’јели твоју љубу?

Која ти је вјерна била, -

И брачни ти кратки живот

Омилила,

Засладила!

Што уцв’јели ђецу своју?

Те лелечу и кукају;

Јер ко тебе оца доброг

Никог више не познају!

Што уцв’јели браћу т’ милу

Невесињце драге твоје?

Те Хероје Српства твога

Премилога…

Док си био жив и здраво

Увијек се помињао:

Невесињче

Осветниче,

Невесињче српска славо!

А сад браћа твоја драга

И предрага

Плачу, плачу… жале тебе

Као себе!

И спомињу твоја дјела

Неувела;

Твоја дјела узорита,

Поносита,

Љековита…

Спомињу се брата свога

Премилога,

Вриједнога,

Одважнога,

Ученога.

Жале тебе… И жалиће

Много, много

И премного!

Јер си дичан увјек био

Душману се нијеси крио,

Нит си од ког зазирао,

Страховао, -

Већ си вазда међ’ првима

Први био.

Невољне си соколио,

А болесне лијечио.

Мир и љубав припов’јед’о

У будућност рода глед’о…

И радио свим силама

Свога жића, своје снаге –

Душе благе –

Да ти роду срећа цвјета

И процвјета;

Да ти Српство снажно буде

И да има славне људе,

Као претци што су били

Неманићи,

Обилићи,

Југовићи.

И још другиј на хиљаде

Срб-дјетића

Обилића,

Орловића…

Славних сина и јунака

И горштака…

Да се свијет њима чуди

Да их славе смртни људи…

Што си мог’о  и умио

Народу си учинио.

Сваки братац и пријатељ,

Поштоватељ,

Ко те знаде и познаде –

Сјећаће се славног сина,

ког изгуби отаџбина.

А кад друга брата није,

Па те земља сада крије –

С богом остај српска дико

И прилико!

Поздрави ми сваког брата

Мученика,

Осветника,

Поборника –

Који за род живот даде,

Који вјеру стару чува

И сачува…

И, кажи им да су браћа

Омиљена,

Загрљена,

Збратимљена,

Једну мис’о  сваки има. - -

- - - - - - - - - - - -

Под Ловћеном санак снивај

И почивај

Испод гроба пјесникова

Његошева.

Ту јунаку мјесто личи

И приличи!

Свете горе Србинове

Соколове,

Понићиће српским миљем

И омиљем;

Понићиће горским цв’јећем

Српским цв’јећем…

Браћа ће ти цв’јеће брати

И убрати.

Накитити диван вјенац

“Горски Вјенац!”

Гроб твој мили окитити

Закитити,

Са сузама заљевати,

Да ти нигда не увене;

Нити ће ти увенути,

Пропанути

Твоје име Невесињче,

Миљениче,

Осветниче!

Мирно лези и почивај

Вјечни санка, -

Јер скоро ће твоме Српству

Сванут данак…….

На растанку брате драги!

Прими пољуб - -

Са сузама што ти шаље

Срб –

Херцеговина, 1897.    Родољуб

“Голуб” бр. 18  1898.