Влада А. Поповић - Код Кенала

Код Кенала

Посвећено Српском ратару и Хероју

После окршаја код Кенела села

Наши запленише пет стотина кола

Бугарске коморе с’ хиљаду мршавих,

Српских, колубарских и мачванских вола.

-

И ослободише пет стотина Срба,

Који беху сами све старци и деца

И који плакаху и трчаше војсци,

Која баци пушке и само зајеца.

-

И рашири руке да загрли браћу,

Мученике своје, коморџије Јуда,

И волове своје, к’о  другове ратне

Из ратова наших прослављене свуда.

*

Настаде грљење ужељене браће

И плач и јецање без речице једне,

И ако имаху да причају многе

један другом приче и горке и медне.

-

Док једни љубљаху заробљену браћу

Други дохватише волове за грле

И љубе међ’ очи, по розима, врату,

И да их милују, к’о  другове врле.

Сваки од њих види у волу пред собом,

Поред ратног друга и ратарског друга,

Сећаше се своје проминуле среће;

Ратарског живота и свог златног плуга.

И бивши ратари, сад’ ратници страшни,

Гледаху кроз сузе своја поља тучна,

Где сејаху некад, све пробрана жита

А где сад ђика пеленичка жучна.

И плакаху горко, јер видоше јоште:

Где сад’ душмани им све по кући тлаче,

А оно преклињу за милост душмане,

Од којих сви стрепе и сва кућа плаце…

И ја горко плачем… овде морам стати,

А кој’ од песника има срце јаче,

Молим га дружевски, нек’ продужи песму,

Ја не могу више – и Муза ми плаче.

IX-1916. г.

Солун