Битка на Брегалници и Злетовској реци
1. Пир
“На многа лета! Ура! У славу слоге наше!
Кликнимо једнодушно! Испијмо пуне чаше!
На извору смо судбе из исте купе пили!
Под Једренима тврдим заједно крв смо лили.
Чамили у подземљу, спутаних, смрзлих крила,
И јуришали смело под кишом пројектила,
Док нисмо гвожђем, најзад, пробили тучна
врата,
Разбили тврдоглавство једренског Голијата,
Скунули венац славе са чела Шукри-Паше…
На многа лета, браћо! Испијмо пуне чаше!
О ви, бојеви земни, проклети од Божанства!
Крвопролића страшна! Поруго Човечанства!
Докле ће стег ваш крвав, под којим људи гину,
Најљепше тежње људске бацати у прашину?
Дизати дим и пожар до звезданога свода?
Бити моријом вечном целога људског рода?
Зашто се људи крве? Што је то мало њима?
Та свет је тако широк! За све нас места има!
Нећемо више борбу! Нек ћуте дипломате!
Народи нек се здруже! Армије нек се збрате!
Не дајмо, да нас нико, у вртлог мржње враћа!
Љубимо један другог! Будимо добра браћа!
Братство је она њива, на којој срећа цвета!
Живели, драги Срби! На многа, многа лета!”
….”Хвала вам браћо драга!”… сад опет Срби
здраве.
“Бугари, браћо наша! Другови наше славе!
Хвала вам за другарско свесрдно
гостопримство.
Да живи вечна слога! Да живи побратимство!”
Музика. Песма. Кикот Другарско, братско вече!!
Лије се рујно вино. Весеље бурно тече…
2. Праштање
Докле кроз поноћ тиху, над којом звезде
броде,
Злетовска река брза проноси своје воде,
Док Брегалница хучна камену хрид испира,
Чује се негде химна… Музика страсно свира.
Далеко кроз ноћ мрклу замиру страсни гласи,
К’о задњи одјек буре, који се тихо гаси.
“Лаку ноћ, браћо! Збогом!”, у томе часу мира
Чује се реч растанка. Групица официра
Брзо се разилазе. Свак исту гаји жељу:
Да шатор што пре нађе и легне у постељу.
Промичу као дуси… нестају као сени…
И угаси се свирка… Умреше звуци њени…
Мртвило опет наста. Тишина тешка, гробна,
Само се гдекад чује совина песма кобна
И тужан урлик паса, што, гладни, плена траже,
И ход и кашаљ тешки стражара с мртве страже…
3. Вулање злочина
Ко се то вула тако, кроз ноћни мир, с
планина?
Је ли то приступ мртвих? Ил’ мукли ход
злочина?
Мргодни, неми, црни, кроз горски крш, без
стазе,
Промичу они тако као да тле не газе…
Иду бешумно, ћутке, стоснувши чврсто пушке,
А час одједном стану… прилегну потрбушке…
И, к’о
без даха, слукте. Затим се дижу лако
И, с гробним муком, опет, пантерски стреме
тако,
Паклено-црне душе, која о смрти снева,
Очију крвожедних, из којих мржња сева.
К’о да
их несавладни, демонски нагон гони,
Срљају безобзирце… Куда ће? Ко су они?
Ко се то вула тако, кроз ноћни мир, с
планина?
Је ли то приступ мртвих, ил’ мукли ход
злочина?
4. Препад
О мач налослоњен, охол, с позом Наполеона,
К’о
сабласт црн, на челу тисуће батаљона,
Мргодан к’о
громовник, ил’ киклоп из планина,
Пошто кроз доглед, најпре, осмотри у даљини
Логорске даљне ватре, што кроз ноћ светле
јасно,
Предводник ратоборни дружини кликнћ јасно:
“Јунаци, ево Срба! Сад нам је згода права!
Поноћ је тако мрачна… А њихов логор спава…
На Велес, напред, браћо! Дошла је жељна ора!”
Од Лакавице Криве до Осоговских Гора
Одјекну поклич:”Јуриш!...” И подивљала маса,
Бешња од океана, када се усталаса
Нагрну бесомучно. Уздрхта земља цела.
Топови, одједанпут, бљунуше град шрапнела.
Грмнуше репетирке… Одјекну тика-така
Паклених митраљеза. Високо до облака
Диже се клик и урлик. Јуначке чете наше,
Застави својој верни, на месту свом осташе.
Ударац који Српству намени злотвор худи,
Примише оне вољно у своје мушке груди
Војника побијених лежаху свуд телеса
Док официри редом падаху као леса.
Пуковник један мртав, у гроб га војска спушта
Други обрањен тешко, ал’ пук свој не напушта.
Сваки се војник рво с читавом десетином,
Сваки је храбро стај’о пред бурном плимом
њином.
И, најзад, после боја, крвавог ал’ не дугог,
Сви су ту редом пали, бранећи један другог.
Ту Васић Милан славни, четника српских дика,
Ожаљен од другова, полакан од војника,
Паде у освит бледи будућег славног дана,
Са смртоносном једном и седам тешких рана.
Стојковић Божа дични ту сконча смрћу
страшном,
Осветник с душом дивном, храброшћу ненадмашном,
Крвави млаз му, ено, из младих шиба груди,
А он на коњу јаши на челу својих људи,
Не пита, је ли рањен, ни да л’ га рана боли,
На вранцу, крвав, јури да војску осоколи…
И мученички гине: плотуном на тле сваљен,
Опљачкан, измрцварен, па жив на огњу спаљен.
И Сава Мацић дични к’о звезда мину туда,
Јунаштва бесомучног починив права чуда,
Ишчезну к’о
у бури, и не врати се никад.
И нико не зна где је… нити ће знати икад.
Битке у мрачни амбис, где много њих нестане,
Многом се вечно смркне, док целој земљи
сване.
О, славна браћо наша, ви дичне наше чете,
Ви мученичке жртве дужности своје свете.
Ви грудобрани тврди, ви браниоци љути
Армије која спава и која зло не слути,
Сви сте ви били силни у бури бојног хука,
Сви сте ви били већи, јачи од својих мука!
Без јаука сте пали, с мирноћом горског лава…
Пали сте, али славно…Нек вам је вечна
слава!...
К’о
елемент узбуњен, изљуљан из корита,
Ил’ вучји бесни чопор, монголска хорда хита,
И опет борба… сеча… крвава, ал’ не дуга.
И Дренак паде тврди, варварска жељна сврха,
Тарабош маћедонски, грудобран Црног Врха.
5. Револт историје
Убоге сиротане, чији је стан колеба,
Власнике, чија гордост допире чак до неба,
Властелу, богаташе, све редом смарт тлачи…
Само су још хероји и од ње саме јачи.
И к’о
ни дела њина, никада Смрт не плени
Ни њине храбре душе, ни њине свете сени.
К’о
верна деца, они, чим дође бурно доба
Кад њихов народ страда, дижу се тад из гроба,
И тад од сваке хумке, под којом херој снива,
Једна буктиња зрачна, један осветник бива.
И цела повест наша, херојска повест славна,
К’о
непопрадљив Феникс из гроба уста тавна.
Ја видим наше славне владаре из давнина,
Часлава ратоборног, Гојника и Бодина,
Немању и Дечанског и Милутина краља,
Три силна освајача градова и земаља.
Дечански испред свију, к’о Марс разјарен, ходи,
Као да силну војску на силни јуриш води.
Душа му – вихор буре, а срце –пожар гнева,
У десници му сабља крвавим огњем сева:
“У на сје моћ и право, у њих је само сила!
На Велбужду је слава! на Велбужд децо мила!”
Тамо, у уз звук фанфара и химна величајни’,
Са пиједестала царског, држећи скиптр сјајни,
У злату и пурпуру, диже се Душан Силни;
“Будите силни! Лом’те штогод вам пплет пречи!
Сила представља право. Памтите моје речи:
Не могу истодобно блистати врх Балкана
И круна Симеуна и скиптар цар-Душана!
И Обилића видим, поносног, на ждралину,
И Краљевића Марка, с топузом, на шарину.
“Небраћо! кличу они, и бурно напред стреме.
Мурата вашег камо? И камо нашег Ђеме?”
Југ Богдан крвав, тамо, палошем пут отвара:
“Овамо, децо моја! Не дајмо нашег цара!”
А Бан Страхинић кличе гласином грдосије:
“Каж’те ми, где је чадор софиског Влах
Алије!”
Велики Милош збори: “Доврш’те дело славно,
Које је Коџа-Милош почео некад давно!
Покаж’те да сте Срби. – Јунаци мога соја!
Ето вас! Ево мене! Под барјак браћо моја!”
И Буљубаше Зеке синове видим голе,
И Вожда Карађорђа, хероја од Тополе:
Са уздигнутом сабљом, он јаше свог кулаша,
И води војску гневних, васкрслих оријаша…
“Зар да Бугари газе светињом српске груде?
По души их монголској! Удрите, којекуде!”
Курсулу Јову видим – рудничку љуту змију –
Где, запенувши кличе:”Дајте ми бедевију!”
Недиће браћу славну, Подриња љута крила,
Са Чокешине тврде, са српских Термопила.
“Бећаре”, ено, јуре, од хитре муње бржи!
Пред њима рањен Вељко, у задњем ропцу:”Држи!”
Ноћајског Змаја, ено, мтгодног горског тића,
И силног непобедног Стевана Синђелића,
Где, још разјарен, стреља кубуром са висине
И к’о
да вели:”Знајте, овако Србин гине!”
А хаџи-Ђера пита:”Ко ли нас тако прокле?
Несрећно племе моје, докле ћеш патит’,
докле?”
Танаско Рајић тамо, тај нови Хорациј Кокле –
Сред пушчанога огња диже се сав озрачен,
И, као титан силан, над топом раскорачен,
“Ђулади амо!”- вице – “Овако Рајић бије!
Татарске хорде, натраг! Ово је праг Србије!”
Катанић журно прође, у крв је сав обојен…
А ко
је витез онај, замишљен и издвојен?
Оно је кнез Михајло. Повучен, блед, у тмини,
Он с тугом слуша борбу, поднимљен у тишини,
Ал’ његов поглед збори, мада су усне неме:
“Куршум решава данас! Прошло је моје време!
Ал’ биће што са,м рек’о:”Слога ће Српство
спасти!”
За њиме плахи Милан, владалац бурних страсти,
“Ево и мене”- вели - “у ово свето доба,
Из Крушедола пустог, из мога тужног гроба!
Братоубиство! Братство! Лажљиве речи срамне!
Њих је сковала Слабост у оне дане тамне
После сливничког пада. У крви Џингисхана
Једна словенска капља, насилно полокана,
Не може херувима створити од хијене,
Ни наказу монголску уздићи међ’ Словене!...
О, Срби моји, треб’те то адско племе грозно!
Не варајте се “братством”! Јас ам их добро
позн’о!
Имате данас снагу… Нека вас срећа прати!
Ако вам треба мржње – ја ћу вам мржњу дати!”
6. Црни Врх – Дренак
Докле се мач монголски о српску груд још
крха,
Топови док још ричу с урвина Црног Врха,
Варвари док бестидни – без страха од
Божанства –
На Милосрђе пљују, на образ Човечнства,
Док рањенике газе невољну нејач тлаче,
Носећи свуд угарке, вешала и ломаче,
И док им шака Срба титански одолева
За њом одсвуда ено: с бокова, с десна, с
лева,
Као, гоњени ветром, таласи океана,
У форсираном маршу, ничући са свих страна,
Пукови српски стижу… Џиновска жива леса!
Охолим поуздањем упире у небеса!
Сваки је, к’о
лав , спреман, да и на смрт кидише,
Изненађења нема… Забуне нигде више!
Ал’ место њих, сред огња, који се разгорева,
Са усијаним мачем устаје колос Гнева.
Судар је био страшан. Ту их је безброј пало.
Целог се божјег дана крвило, тукло, клало,
Судар, гле, осим смрти, другога нема спаса,
Не само судар војска, већ крвав судар раса.
И сва вековна мржња, бечита мржња црна,
С Велбужда и с Видина и Сливнице и Трна,
У свој јачини својој, ко змијски сплет сред
груди,
Бешњаше бесомучно у сваком од тих људи.
А када сунце, најзад, грозећ’ се даљег боја,
Заходу златном крете огњена кола своја,
Када, под силом српских мишица и плотуна,
Задрхта мач монголски у руци Симеуна,
Кад нова крвца шикну из нове ране свеже,
Тад бурни поклич:”Ура! Удрите! Ено беже!”
Проломи горе кршне. И цела мрачна банда:
Дивови с Лозенграда, синови Фердинанда,
Дадоше плећа. Метеж. Срамотна, бедна слика.
За њима, место”Збогом!”, топовска бесна рика:
“Овако један народ злотворе своје крха!
Овако Шумадија говори с Црног Врха!”
“На Дренак!”- поклич оде. Пукови, батаљони,
У таласастом низу, у расутој колони,
Пођоше низ планину. Иде се ћутке, муком,
Сваки је, инстиктивно стиснуо пушку руком.
Кроз зрела, златна жита, прорашће шумско
бујно,
Иде се без команде, шапуће једва чујно.
Дивовски кротки месец, к’о златна кугла гори,
Поточић тако нежнокроз горску ноћ жубори.
Птичице дивно поју из својих малих гнезда…
Земља је пуна звука. Небо је пуно звезда.
Ал’ људи журе, грабе, к’о дуси тајанствени,
Иду, у своје мисли дубоко занесени,
Један се вајка, сломљен тегобом ратног хука:
“О, дођи једном, смрти! Спаси ме даљих мука!”
А други диже главу, свуд жудно гледа, потом
Уздахне из дна груди. Жао му за животом.
Трећи је сав разнежен… лице му светле боје…
Сећа се, можда, јадник, куће и деце своје,
Па другу свом, крај себе, уз тешки бол
шапуће:
“Паднем ли ноћас, друже, сети се моје
куће!...”
… И људи журе, грабе, к’о дуси тајанствени…
Иду, у своје мисли дубоко занесени.
Док у том часу, тамо, к’о фантом у даљини,
Патрола – ухо будно армије у планини –
Одједном заста, леже, пажљиво ослушкује:
Са оне стране брега копање земље чује!
Предводник, кад му стиже жељена новост ова,
Окрете главу хладно, у правцу кобног рова,
Посла му поглед један свирепи и крвнички,
Па онда стаде мирно… истури груд војнички…
И… један узвик груби тишином ноћи ове
Ођекну, зачас разби војничке златне снове:
“У Стрелце!”
И, гле: та реч магијска растера дремеж дуги:
И сваки од војника постаде намах други,
И сваки поста суров, отврднут као челик,
И сваки поста снажан, узвишен, силан, велик,
-
И сваки јурну, наже, с помамом гневног лава:
“На Дренак! Напред! Јуриш! Тамо је част и
слава!”
Горе је врлет. Нек је!... Стрељачки ланац јури.
Доле је поток. Тешто! Пук се у поток сјури…
Уз поток! Напред! Даље! Сви крајњег циља
свесни.
Пуцњава митраљеза пролама свод небесни.
И ти плотуни грозни људском се уху чине
Као демонски кикот однекуд из планине,
Затим: кидање неко, цепање у дубини,
А час титански грохот, грмљава у даљини,
Или кркљање громко – праћено тмулом јеком –
У усијаном, грдном, дивовском котлу неком…
И мрак се ноћни разби… заблиста зора плава…
А бој и даље бучи… покољ се продужава.
“Напред!”И Дренак дршће. Тресе се крш и камен.
Јунаци слепо јуре, у крв, у дим, у пламен.
Ту ненадмашни витез, Живковић дични Коста
К’о
млади бор посечен, на бојном пољу оста.
Ту див-Илија¹) паде, витешки потпуковник,
Који је пуком својим тукао к’о громовник.
А над њим мртвим, ено, херојском смрћу гине
Кнежевић Душан силни, спартански тип врлине.
Ту Нацковићу Тодор, погођен паде нице
У јуришању бурном, на челу јединице,
И много, много других којима песма моја
Никада неће знати имена, нити броја…
Безброј их паде славно, Србије сивих тића,
Такмаца Леониде, другова Синђелића.
Нека је слава свима кји су славно пали!
За њих се свете они који су још остали.
Живи прескачу мртве. Свуд покољ… пакла слика…
Пушчана брза паљба… топовска бесна рика…
Још један јуриш само… и, док си оком трен’о,
Последњи опкоп паде… сад су на врху ено!
И докле, након свога херојског, славног дела,
Утиру крв из рана и бришу зној са чела,
Дишући с задовољством спокојним и бескрајним,
Дотле, наврх Дренка, под облачком сјајним,
На највишој стени планинског врхунца,
У раскошном сјају подневнога сунца,
Зрачан и узвишен, заставник стајаше,
Миран, као покров који жртве крије,
Велики, к’о
храброст дичне Шумадије,
И у крепкој руци поносно држаше
Победну тробојку Велике Србије…
7. Кота 550
Кад после гозбе бурне и пировања хучна
К’о
вучји чопор јурну гомила бесомучна,
Кад силне жртве свали у једну општу раку,
Када стогове мртвих наслага по биваку,
И када све варварском, огњеном мачу даде,
Тада и ова кота, планина ова паде.
Ал’, када злотвор црни, одатле, у свом жару,
Покуша, Овчим Пољем, к Велесу и Вардару,
Кад хтеде плод да бере већ после првог боја,
Кад хвалисаво рече:”Победа свуд је моја!”
Он виде тад уздигнут пламени мач убојни;
Коњицу српску славну – грудобран непробојни.
Одбијајући јуриш, понављан безброј пута,
Такмаци кирасира са московског редута
И Милодових славних дивова с Мон-Сен-Жана,
Ти коњаници славни, - та кита одабрана –
Стајаху ту, у борби, целога јунског дана,
Пркосећ’ урагану… А, кад, по љутом боју,
Прохладно јунско вече копрену спусти своју,
И када кротки месец огромну куглу диже,
Тад један пук пешачки, к’о жељна смена стиже,
………………………………………………………………………
Поноћ је. Благо трепти звездана златна зрака.
Ни гласка са редута… Ни огња сред бивака…
Војске су сасвим близу, ал’, у том часу мира,
Пукови исполина, легије гренадира,
Са ашовима дугим, стоје у месту, ћуте…
Копају неуморно шанчеве и редуте,
Само се чује одјек ашовске тупе звеке,
Промукли људски кашаљ, шкрипање земље меке…
И свак осећа крепост, мускуле над-човека,
И да га нешто Силно, Велико, Славно чека,
Па жури, пре но, зором, у бојни метеж рупи,
Да дубок ров доврши и крајњу снагу скупи
Па као лав да јурне, у часу огорчења…
Свањује… Праскозорје смеши се одозгора.
Пурпурни огањ блешти с врхова кршних гора…
Одједном: бурни прекид дубоког горског мира:
Плотунски громки пуцањ – топовска увертира –
Сурово “Добро Јутро!”, уздарје из шрапнела…
“Тобџије славне, браво!...”закликта војска
цела
И метну нож на пушку. Стројеви тад стрељачки
Пођоше из редута, уз громки клик јуначки,
Цикнуше брзометке… “Брђани”, вични боју,
Рикнуше са три стране паклену песму своју…
И “тракијски хероји”, картечем заливени,
К’о
мишеви планински у ров су сабијени.
А шрапнел, који тачним поготком ужасава,
И они час прилегну, а час се сниско сагну…
А час из тврдог шанца к’о луди чопор нагну
Тражећи спас у бегству… Ал’- један скок
пантерски,
И један узвик:”Натраг!...” и пуцањ
револверски
Враћају руљу натраг, и опет, ту, у рову,
Међ’ мртвим, она цепти… гранату чека нову…
Куршуми озго… оздо. Гранате с десна, с лева.
Битка се разбуктава… пожар се разгорева.
Граната наша свака по један ред покоси,
Али и њихна, с коте, и с Дренка, све разноси…
Топовских триест цеви к’о триест чудовишта,
Стварају прах од људи и пак’о од попришта…
Злотворска снага расте… Стиже им помоћ свежа…
Наших је све то мање… Борба је све то тежа…
Надчовечански напор… Све се у зноју купа.
Цеви се усијале… Критичан час наступа…
Гле једног ескадрона! Он стиже баш кад треба,
Јурећи све галопом, к’о да је послан с неба!
К’о
једна искра мала у кратер од вулкана,
К’о
једна капља ситна у чељуст океана.
У часу, кад је сваки противник изнемог’о,
Најмања помоћ нек је, па ипак значи много.
На вази бојних вала, што борбом теже к слави,
И једна кап је доста да однос васпостави…
И нови покор… сеча… паклена слика права…
Тренутак крајње кризе, када се све решава…
Ал’ ста то би? Одједном, у магновању ока,
Топовски плотун нечиј загрме с десног бока!
И, к’о, кад, усред гужве, где нико здрав не
оста,
Упадне Херкул, с штапом, и гневно
викне:”Доста!”
Ил’ међ’ пантера бесног и лава који риче
Кад укротитељ уђе и громко”Мир!” повиче,
Тако, на пољу бојном, тишина гробна наста…
И сва та маса људи у живом чуду заста,
Питајућ’:”Одкуд паљба? У помоћ ком’ долази?”
И тад, на самом врху планинског виса, спази
Како га сред шрапнрла засипа са свих страна
К’о
усијана лава из гротла сто вулкана…
… На вису леса мртвих… Крвави стог обаљен…
А цео врх од купе сија се к’о упаљен…,
И раздраганим гестом, војска се капе маши,
И “Ура!..” кликну бурно. “Наши су! Наши!
Наши!”
И јарко сунце наде ледену санту проби,
И к’о
да сваки војник змајевска крила доби:
Јурнуше сви сви к’о један… - дивотна, славна слико! –
Само се чује “Ура!..” више не пуца нико…
К’о
узвитлана буром, бујица људска хита,
Кршећи шумско грање, газећи зрела жита.
Онамо један заста, ал’ опет чету стиже…
Уморан, други клону… више се и не диже.
Обрањен, трећи стаде… Цури му крв с лубање.
Четврти мртав паде… Ситница! један мање!
Јуриш је тврдог срца, ништа га не потреса…
Он је арена мржње, грубости, гнева, беса;
Ту нико нема око, да туђу беду спази;
Ту се обара, руши, убија, тлачи, гази;
Под кишом пројектила, што к’о из кабла, сипа,
Кундачки ту се бије, потоком крв просипа;
Ту сваки има једну, једину жељу само:
Да што пре циљ постигне, и на врх доспе тамо
Победа где се смеши.
Јуриш је све то љући. Јури се дивље, бесно.
Још једно Напред! бурно… и Ура! урнебсно…
Још један призор буре, помаме и страхоте –
И војска, ено, изби на крајњи вршак коте!
…………………………………………………………
…………………………………………………………
Вече је. Запад пламти у рујно-златној боји.
На врху кршних гора оружан јунак стоји,
К’о
победнички Ахил, уздигнув главу ведру,
Спустивши руку крепку на крвав мач о бедру.
А пред њим, у облачку, у магли усхићења,
Две дивне женске слике, два зрачна привиђења…
Једна уздањем топлим подиже к Богу, Вери;
У њеној моћној руци пламени мач трепери;
Она оснива царства, тронове раскопава;
Она осваја мачем, погледом поражава…
Друга је сва од снова, шарених чаролија,
Она, к’о
рајско пиће, заноси и опија;
Из сваке реч’це њене као да светлост збори;
У топлом оку њеном дубока чежња гори;
Румене руже букте у њеној златној коси;
У снежно-белој руци ловоров венац носи.
Прва, лагано, приђе… пред дива тихо стаде,
И, осмехну се благо, пламени мач му даде,
И рече:”Твој је! Узми! Доврши њиме Дело!”
И загрли га нежно и целива у чело.
Друга му усне таче, на груд га стиште врелу,
И ловоровим му венцем окруни главу смелу.
Затим их неста обе. Тишина наста дуга.
Победа беше једна. А слава беше друга.
8. Кота 650
Поноћ је била прошла, кад крвожедна руља
К’о чопор злих демона, из пакла кад покуља,
Нагрну с дивљим бесом апаша ил’ хајдука
Са дивзојом целом противу- једног пука,
И када кишом зрна редуте српске засу…
Пред пуком, на предстражи, стајаше у том часу
Крај Брегалнице хучне, - штитећи пролаз
главни, -
С витешким батаљоном херојски Ценић славни, -
И, слушајући паљбу, клицање њино гласно,
Он не задрхта духом, већ зачас појми јасно
Да би губитак коте значио пропаст свега,
Да сва Србија, можда, зависи сад од њега,
Па, хладнокрвно, мирно, - к’о јунак од мегдана , -
Мандића Ђорђа позва, свог првог капетана,
И рече:”Слушај, Ђорђе! Дичим се свуда тобом,
Бугарске руље јуре и руше све пред собом,
Па, да се хорде дивље, бар који час задрже,
Положај онај горе поседни с четом брже!
Не дај га ни за главу, догод вас једног тече!
То Домовина твоја, то Краљ од тебе жели!
- “Разумем!”
Ђорђе вели,
Ти ћес се борит’ там, све док не дође вече!”
- “Док
живим!” Ђорђе рече
И салутова скромно, стаде на челу чете,
И командова “Напред!” и људски колос крете;
Јунаци с дична Рујна, са Куманова славна,
Са Облакова тврда, Бакарна Гумна равна,
Дивови с Реке Црне, победом опијени,
У узвишену збиљу свечано обучени,
Презирућ’ звиждук зрна, топовску силну јеку
Спокојни, к’о
да иду на лепу гозбу неку,
Пођоше кротко, хладно, као кад река тече,
Али, у истом часу, кад Ђорђе “Јуриш!” рече,
Они јурнуше дивље, кроз облак дима сива,
И неста их у гужви и праски експлозива…
Очајна, љута битка. Плотуни. Бојна врева,
Лети се као вихор. Пада се као плева.
Барута препун ваздух. Све пушчан дим застире,
А злотвор све то бешње јуриша и надире,
Претећи, да све огњу, варварском мачу преда…
Ал’
Мандић још се неда!...
Од пуцња митраљеза и праске од шрапнела
Урвине силно тутње… тресе се гора цела…
Пукови рилски јуре од горског ветра бржи…
Ал’ Мандић још се држи!..
И ноћ је већ при крају… и отпор већ сустаје…
И стари ратник један пред Ђорђа скромно
стаје:
“Положај мора пасти… Па нашто борба даља?
И зашто гинут’ лудо? Спасават’ цету ваља!
Један нам вод уништен… други нам већ сустао!
Склањајмо момчад ову! Крајњи је час настао!
- “
” Нипошто! реч сам дао! ” ”
Ал’ злотвор јури, лети… на вис ће сад избити!
Ако не будеш сужњем, мученик ти ћеш бити!
- “”Пре ћу се сам убити!”
Хајдемо! Биће касно! Отпор је већ пред
крајем!
- “”Ћутите!.. Ту остајем!... “”
И к’о да, намах, нову, дивовску снагу стече –
- “Јунаци! за мном!” рече.
И опет јуриш… гужва… и једним кобним метком
Погођен, Мандић пада, у руци с брзометком.
Ал’, чета исполина без вођства не остаје.
Сад Тома Јоцић славни на чело њено стаје,
Но ђуле смртно звизну и диву ноге смрви,
И клону витез славни, огрезну сав у крви.
Средоје тад Пиперчић, тај ор’о српских тића,
Са срцем Хајдук-Вељка, а душом Синђелића,
У најстрашнијем часу, у најгрознијем боју,
По седми пут на јуриш поведе чету своју.
Беснило огорчења. У крви све се купа,
Водови цели гину… ал’ нико не уступа.
И никад борби љутој свршетак не би знали,
И сви би, редом, овде, под косом смрти, пали,
Да, најзад, к’о спасење, не сиђе ноћ с висине
И обје војске љуте умота велом тмине,
А Морфеј²) приђе нежно:”Доста је било боја!
Одмор’те се за часак! Спавајте, децо
моја!...”
Уморне војске обе, истрошив људске моћу,
У шанчевима својим спаваху целе ноћи,
А када, сутра, небом, заблиста зора рана,
И славуј кликну дивно у славу јунског дана,
Пукови опет, сложно, пођоше тад из рова
И, с урнебесном виком, отпоче битка нова.
Ломњава. Тутњи силно крваво тле попришта
Од крволочног беса рилскога чудовишта,
К’о да
коњ’ма јуре пред руљом узвитланом:
Атила, кан варварски, са самим Џингисханом!
И нове војске стижу, јурећи к’о без даха;
И битка расте, буја… добија већег маха:
Пошто је била, најпре, речица која носи,
Па вртлог који, бесно, ковитла и заноси,
Па ватромет из кога огњена киша сипи –
Битка је сад узбуњен водопад који кипи.
О, ви, ратници дични из свих времена давних,
Витези целог света, са разбојишта славних,
Из катастрофа маса, из кобних људских бура:
Са Љаојанга страшног, Мугдена, Порт-Артура
Седана и Ватерла, Лајпцига, Солферина,
С Ваграма и са Јене и грозног Бородина,
Ви, чија дела славна и мушку храброст знамо,
О, да сте били овде бар један тренут само!
Чак би и ваше срце ледени ужас так’о,
И ви би рекли с нама:”Ово је земни пак’о!”
Сурова, дивља хајка. Ратници подвикују.
Топовских триест цеви челик и гвожђе бљују.
Засипљу митраљези. Пада се наузначке.
Бије се бајонетом, сабљама и кундачке.
И ада сунце, најзад, – пурпуром обливено –
Заходу пође, тужно и као крв румено,
И кад, к’о
зубља, тихо, ишчезну с хоризонтал,
Судар је био решен… И тад, дуж целог фронта,
Покличи, као бура, гудуре проломише:
“Кота је наша! Ура! Сливнице нема више!”
………………………………………………………….
Тишина. Бој је свршен. Прохладно вече свеже,
Гомиле мртвих људи по бојном пољу леже:
Ваљевци, дивна стаса, младићског, умног лика,
Потомци “обор-кнеза од кршног Медведник,…”
И безброј њих са Риле и витошких крајева –
Елита “непобедне” армије Ковачева.
Рањени тужно јече… по њима безброј рана.
Над њима гракћу јатанеситих гладних врана.
Гле, онде, топ изврнут… и леш под њиме
нечиј’,
Једва се распознаје на њему лик човечиј;
Почива на попришту, где мир и покој влада…
Бог би га знао, ко је… из ког је, јадник,
града!
А ко је витез онај, што му се усне смеше,
Мада му мозак просут… који то јунак беше?
Оно је мајор славни, витешки Ценић Коста…
Пао је смрћу сјајном… али му име оста.
Јуначко име дично, за њиме што остаје,
Живеће докле сунца и докле Српства траје!
А к је витез онај, у клупче што се свио,
Изломљен, унакажен… ко је то јунак био?
Оно је Мандић Ђорђе – Одбране десна рука –
И најславнији херој из најсавнијег пука.
На груд’ма, покрај срца, зјапе му страшне
ране.
Очне му дупље празне; очи му ископане.
Уши му однешене санбљама Азијата³)
И ноге до колена и руке до лаката,
Но, он је и од смрти и мучеништва већи,
И, мртав, још се смеши… као да жели рећи
Ономе који с њиме у истом паде боју:
“Госпон-Мајоре, ево, испуних дужност своју!”
А ко је витез онај, ког’ ђуле с земљом
сравни,
Размрскан, измрцварен… ко је то јунак славни?
Јевремовић је оно – Божидар, витез млади,
Који херојством себи вечити спомен згради.
Мада је ђак још био, мада се редов звао,
Он је, на пољу бојном, као учитељ пао…
Учитељ, што нам сјајно, у јуришању к мети,
Показа како ваља за народ свој умрети…
Свуд локве… локве крви. Одвратна, тешка воња…
Удови људских тела… трупине мртвих коња…
Над витезима палим и хрпом од лешина
Чопор се паса свађа са јатом орлушина,
Онамо: топ поломљен – гомили гвожђа сличан –
Бугарски војник један на њему непомичан,
Клонуо по лафету, кичмени стуб му смрвљен,
Ал’ још за топ се држи, к’о мртав звер острвљен…
Два борца тамо доле, под стењем од планине,
У провалију мрачну сурвана са висине;
За гушу један другог стегнули грчевито,
Избуљене им очи испале страховито;
Победу свак је хтео, ал’ смрт је дошла брже…
Сад оба леже мртва, но још се чврсто држе!...
А онде: где је безброј душмана побијених,
Заставник њихов лежи ребара пребијених,
Из заноса пробуђен, очи је отворио,
На десницу се руку, уморан, наслонио,
Па сам у себи збори, гледећи некуд тамо,
“Другови моји где су? Заставе моје камо?
Где сам ја ово Боже? Шта се то овде збива?”
Ал’ разбојиште ћути… нико се не оџива…
Само, полако, тихо, пуковски сед свештеник
С епитрахиљем, тужан, држећи молитвеник,
Пролази кроз поприште браће нам и отаца
У црној, дугој ризи, кроз језив низ мртваца,
Крвавих скута иде, к’о анђ’о
богодани,
И чита:”Свјати Боже!” и “Господи помјани!”
9. Рајчански одред
Подне. Свуд тишина. Усијан ваздух гори.
Злетовска река тромо, протиче и жубори,
А тамо, с оне стране, у крају пуном чара,
Рајчански Рид се диже, у небо гордо пара,
Усамљен стражар вечни, орловско боравиште,
Троврхи див планински, троглаво чудовиште,
Урвина… крш и врлет… прорашће ту не клија…
Када прижегне сунце, камен се го усија;
Низ камен, где се, лети, пастирчад с песмом
веру,
Дубоки као понор, потоцу мрачни деру;
На коси, испод Рида: згариште пустог села…
У дољи: кукурузи… пшеница, већ сазрела…
У бујном житном мору, шафранске златне боје,
Са срповима оштрим, тихо се крећу двоје!
Сељаци. Кћи и отац. У мртвој околини
Само се они виде. Ту жању у тишини.
Човек је стар, утучен. Без крова, без огњишта
Ни за рођени живот не мари више ништа;
А она, к’о
крин љупка, и, срп држећи, ено,
К’о
срна главу изви, ослушну магновено,
Па, намах, чувши топот, ненадну силну хуку,
Задрхта, гласно цикну… испусти срп из руку!
Мргодно, крепки, бурни, к’о вих’ром понесени,
У златно рухо славе свечано обучени,
Витези борбе љуте, херојске а не давне,
Са Дренка, Врха Црног и обе коте славне,
Рајчанском Риду стреме… Челична маса жива,
Жури се, да дотуче рањеног рилског дива,
И ено, где, за часак, у хитру лету журну,
К’о
један човек пређе Злетовску Реку бурну,
Ни пуцња! Још све мирно. Иде се све то ближе…
Ал’ када први одред на домет Риду стиже,
И први ланац изби на прву горску косу, -
Тад, са три стране, брза топовска паљба осу…
И страшна битка наста. Гранатска киша жива
Камење у прах ствара, а земљу свуд разрива.
Мирише барут. Тутњи. Облаци дима густа.
Тридесет незајазних топовских страшних уста
С рајчанског Рида бљују. Кроз огањ пакла црна
И смртоносни фијук топовских страшних зрна,
Стрељачки ланац гази… све бориц срца крута,
Крштењем бојним, до сад, крштени деет пута…
Кад ђуле звизне, легну, пантерски тад се
згрче,
Затим се хитро дигну, и сви у скок потрче
Да пређу простор, који гранате грозно туку,
И да се, што пре, тамо, под сами Рид подвуку…
Трчи се, пада, гине, Док, најзад, с бока, ено,
“Брђани” наши силни грмнуше магновено
И наше непобедне, громовске хаубице,
И проломи се пуцањ кроз брда и равнице.
Пешаци већ улазе – дивови змајских крила –
У смртоносну зону пушчаних пројектила.
Обостран бес плотуна. Двобој је све то жешћи.
Ланац све ређи. Лешеви све то чешћи.
Не зна се, шта ће бити. Тренутак хладне језе…
Чује се ннечиј узвик:”Овамо митраљезе!”
И већ се на врх пење ужурбан вод војника.
Жилави, крепки момци, ратничког, грубог лика.
Рукама чврстим, они, на ћувик, врх попришта,
Износе та метална, паклена чудовишта,
Чиј сваки куршум кобни понеком смрт донесе,
А чији плотун свали читаве људске лесе.
И бој се разбуктава махнито и помамно.
Противницу су близу. Виде се узајамно.
У ставовима бојним, у стројевима дугим.
И чују, сасвим јасно, гласове једни другим.
Још један часак само, још један тренут треба,
Па да се цео хладни поредак поколеба,
Да обе војске јурну, к’о дивље море хучно,
И да настане “Јуриш!”, рвање бесомучно,
Ал’ сунце журно зађе, и дивљих страсти неста…
И ноћ се спусти благо… и борба намах преста…
Дубока ноћ и мрачна. Уморна војска љута
Почива. Нигде, широм, опкопа ни редута…
Ту ашов посла нема… шанац се ту не копа…
Стêње је сваки педаљ… камен је свака стопа…
Ту сваки себи диже, под рубом горског стења,
Дивовску барикаду, грудобран од камења.
И, ту, на кршу, мирно, лежећи потрбушке,
Притиснув образ врели уз хладну цев од пушке,
Протнуте кроз мазгалу, - крепећи људске моћи,
Лежаше војска српска… вребаше целе ноћи,
Ал’ када јутро рано обуче хрид у росу,
И када зора дивна разасу златну косу,
Заспало срце Борбе оживе опет страсно;
Топови, с обе стране, рикнуше једногласно.
Пешаци наши, спремни да сваког часа скоче,
Јурнуше као вихор… и страшни јуриш поче…
Јури се, клеца, пада… крвави бој се бије,
И зној низ чело цури и крв из груди лије…
Погођен зрном, онде, неко се стропоштава,
О камен тврд разбија, у понор црн сурвава.
Ал’ маса јури даље у страшни пожар боја,
Чује се поклич вође:”Још мало, децо моја!”
И још тренутак један… и војска српска, ено,
На крајни вршак Рида искочи магновено,
И пошто задњи отпор кундаком зачас скрха,
Тробојка српска славна заблиста с горског
врха.
А злотвор наже кршем и широм поља равна,
Кличући “Беж’те”, али коњица српска славна
Вребаше тај тренутак, и, срџбом опијена,
Пажљиво, на бржуљку, у шуми прикривена,
Искрсну одједанпут!..
И, као удар грома о хрбат горских стена,
“Јунаци! Напред! Јуриш!” загрми глас Арсена…
И бешњи од оркана, бурнији од циклона,
Цео тај вихор бесних, расутих ескадрона,
С трубама уздигнутим, брзином орал с крша,
С тробојком развијеном, која кроз зрак
лепрша.
Пустивши узде лаке, дигнувши сабље бојне,
У жарком огњу гнева, у дивљем бесу војне,
К’о
један човек јурну. У диму и прашини
Сјури се с горске косе, ишчезну у дубини…
Потону све у вртлог, ишчезну цела слика,
Само се чује јаук, ломњава, тутањ, вика,
И урнебесни урлик топовских гладних ждреал
И грохот митраљеза и праска од шрапнела.
Презирућ’ бес плотуна, гранате и картече,
Каваљерија гази, удара, ломи, сече…
Галопом бесомучним дижући ветар бурни,
Облаком од прашине застирућ’ свод лазурни.
И к’о
да Марс разјарен, међ’ рилске хорде паде,
Армија Ковачева у дивљи бег се даде;
Не чујућ’ вапај оних, који у крви леже,
Тобџије секу штрањге, па с’ коњ’ма лудо беже,
Паника. Покољ. Хаос. Крха се, пада, гине,
У облацима дима и мору од прашине.
И докле хорде беже кроз брда и равнице,
Као пред буром хучном грабљиве ноћне птице,
“Брђани”, митраљези и славне хаубице
Шаљу им задњи поздрав грмљавом од плотуна”
“Овако Душан Силни поздравља Симеуна!”
Свршен је судар страшни. Дубока ноћ се свила
Попришстем, где се грозна, крвава драма
збила…
Спљоштене чутурице, мањерке на све стране,
Каљаве фишеклије по житу разбацане…
Крвави копорани… остаци од одела…
Обојци из опанка, дугмета од шињела…
А онде, где су јата неситих орлушина
Види се низ мртваца, гомила од лешина;
Блатњаве еполете, крваве униформе…
Наказна, грозна бића, лишена људске форме.
Усне им тако модре, - пољупцем смрт их такла;
Очи им тако хладне, студене к’о од стакла.
А лик им, - запрепашћен страхотом бојног хука
–
Још носи израз патње и дугих, смртних мука…
Онамо топ поломљен, скрханих осовина,
У понор мрачни сурван, заглибљен до главчина,
Над бездном мрачном тамом, кроз коју поток
бежи,
Витешки ратник један ничице мртав лежи,
Смрскане кичме, крвав, студена ока ледна,
У провалију мрачну виси му рука једна.
Сурваног друга свога храбро је спасти хтео.
Ал’ један куршум кобни цео му труд помео.
Сурвани и сад виче… у помоћ он дозива…
Ал’ спасиоца нема… нико се не оџива…
А онде где је пожар највећу моћ развио,
На позорници Смрти, на месту где је био
Окршај понајљући и судар по најтежи,
Испружен поребарке, коњаник један лежи.
Он леве руке нема, десна му пребијена,
Плећа му бајонетом крвнички прободена.
Не дижу му се прса, крвава и широка;
У поноћ негде гледа, стаклена, хладна ока.
А његов парип веран, од госе нераздружан,
Над хранитеља свога спустио главу тужан,
Па, њушкајући борца, дирљиво, тужно хрже:
“Мој господару драги! Устани! Хајдмо брже!
Хајд’мо из пакла овог, где Смрт и Ужас
стреме!
О, ал’ си засп’о тврдо! Дижи е! већ је
време!”
И док се крик и јаук разлежу жалостивно,
Док златна јата звезда трепере тако дивно,
Док одјекује тупо потмули ход стражара,
Док разбојиштем блуде колоне од гробара,
И док, далеко тамо, кроз кланце и дубраве
Победна војска кличе на зрачном путу Славе,
Коњаник лежи мирно, вечите сања снове…
А коњ и даље хрже и свога госу зове…
¹) Илија Радивојевић
²) Бог сна
³) Монгол, праоци Бугара – азијски народ.
Настањен у централној Азији
Нема коментара:
Постави коментар