Влада А. Поповић - Пуца плоча

Пуца плоча

-Посвећено Српским Устаницима-

Кад се сунце већ заходу склони,

Зажари се запад васколики

И небом се море крви проспе,

Да у крви и живоме жару

Сунце зађе – да се опет роди…

Ах, и мога народа је Сунце,

Нагорело ефеским пожаром,

Утонуло у крваво море,

Што порасте из крвних млазева,

Источених Злобом и Издајом, -

Још у она доба памтивека, -

Из Авеља и Бого-Човека

*

А кад сунце рађати се стане

Сав се исток пламом зарумени

И небом се рујна крвца распе,

Те кроз пламен и опет кроз крвцу

Пикну зраци сјајнога сунца

И ово се у свем сјају јави;

А сове се у свом гњезду свију,

Да од сунца макар очи скрију…

Хај, и мога народа ће сунце

Да се род ии да га огреје,

Пуца плоча са његовог гроба, -

Јер ни једна до сад’ сила није

Од Србина умесила роба!

IV. – 1917. г.

Солун