У ноћи
Пала је ноћ…
све је мирно,
Дневног
жагора нема,
Сам вјетрић
јоште пирка –
Лагано … као
да дрема.
Звјезде
трепте… сјаје мирно…
Међу се
нешто зборе,
Или се
смјеше само,
-То знаде
онај горе. –
А мјесец, он
ћутећ’… иде
И снове
снива своје,
О путевима
дугим
-Починио их
што је.
А ја се
Вишњем молим,
За слогу
рода мога,
Да с њоме
Српство спасе
Од јада
големога.
У молби
рекох: Боже,
Да ли ће
доћи вр’јеме,
Да Србин
слогом грљен
Већ збаци
ропско бреме!?
Тад вјетрић
јаче пирну
- И даље
тамо пође –
А ја чух
слатке р’јечи
Гђе шапће:
Доћи ће, доће.
Подгорица
(Црна Гора)
“Голуб” бр. 18 1898.
Нема коментара:
Постави коментар