Старом
српском мачу
У коре је
давна лег’о
Затупљен му
стоји рез,
Кад је
душман земљу грео
Од крви му
блист’о вез.
Давна га је
седи деда
Обесио о црн
клин,
Од брата га
прим’о братац
А од оца
сретан син.
Кад би
мог’о говорити
Прич’о би
нам млогу коб,
Победник је
свукуд био
Али
никад ниски роб.
Памтио је
млоге муке
Млогој “рђи”
био крај,
А уз звекет
његов звонки
Орило се
свукуд:”хај!”
Ко споменик
прошлих дана
Сад краси
мрачан кут,
Као сенка
љутих рана…
Ко осветник
… гранит крут…
У коре је
давна лег’о
Затупљен му
стоји рез,
Кад је
злотвор земљу грео
Од крви му
блисто вез…
Пакрац Исаије Митровић
“Голуб” бр. 19 1905.
Нема коментара:
Постави коментар