Поздрав
Мићуну М.
Павићевићу
младом срп.
песнику
Само напред
сив соколе
Почеци су
лепи,
Песма души
даје крила
Ум и срце
крепи…
Што осећаш
то и пиши
И у песме
слажи,
Па уз душу
свог штиоца
И своју
оснажи…
У песми је
веља сила
Она пале
диже,
И истину
светом труби
А никог не
лиже!
Песма љубав
приповеда
Та је љубав
света,
Света као
Божја суза
Са рајскога
цвета.
Ко се песмом
лепом бави
И песму
познава,
Тај кроз
песму рајским цветом
Све нас
обасјава…
Томе душа
баш је чиста
Ко Анђелско
миље,
И невина ко
у башти
Мирисно
босиље…
Тај не знаде
што је мржња
Завист, лаж
проклета!
Све би на
груд пригрлио
Што је бела
света!...
Тај никоме
зла не мисли
Сваком добро
жели,
Туђој срећи,
туђем добру
И он с
весели…
Лети, лети
сив соколе
У висине
плаве,
Иде време
српске виле
Да барда
објаве…
Бихаћ Исаије Митровић
“Голуб” бр.
11-12 1905.
Нема коментара:
Постави коментар