уторак, 08. август 2017.

Милан Јоков - Ђачка чета

Ђачка чета

— Место венца ђацима и професорима стрељаним у Крагујевцу 1941. __

Мајка пита лица расплакана:
Видеше ли њеног Милована.
И све брже према школи хита,
Јер je дави сумња страховита,
Тепајући: чедо моје мило,
Шта се данас с тобом догодило?

Нигде никог од ког би сазнала
Где je сада ђачка чета мала,
Ha ком месту полажу испите,
Или небо новим сјајем ките?
Зато шапће: чедо моје мило,
Шта се данас с тобом догодило?

Школа пуста, у њој никог нема.
Ha табли je нерешена тема.
По ходнику књиге разбацане.
Сузне очи за свод приковане.
Миловане, чедо моје мило,
Шта се данас с тобом догодило?

Пуста црква црне слике ствара.
Христос тужно гледа са олтара.
Светитељи из златних икона
Помоћ граде од небеског трона.
Мајка јеца: чедо моје мило,
Шта се данас с тобом догодило?

И док очи Саваота траже
Да од других нешто више каже,
Глас ромори из црних облака:
Ha страшном je суду чета ђака!
Миловане, чедо моје мило,
Шта се данас с нама догодило?

Затим све се језивије чује
Глас што страхом срца запљускује:
По закону тевтонске освете
— Нема више наше ђачке чете.
Миловане, звездо над звездама,
Шта се данас догађа са нама?

He верује мајка облацима,
Ни варљивим земаљским знацима.
Хита даље, не знајући куда,
Али тужни глас je прати свуда:
Чета ђака земље поносите,
С одликом je дала све испите.

Неке сенке к’о авети да су
Прелетеше пут њен у том часу.
Леден талас на срце се свали.
Објашњења доносе рафали:
Спремај дочек Миловану твоме,
Ђачкој чети предају дипломе!

До земље je црни облак пао
Да сакрије тевтонски пакао.
Лелек језив осваја град цео
Који тоне у прах и пепео.
По небу су извезени знаци:
Сви су ђаци пали к’о јунаци.

У том паклу у језивом лому
Хита мајка угашеном дому.
Ha вратима диплома у крви:
Њен Милован no рангу je први.
Миловане, чедо моје мило,
Шта се с нашим градом догодило?

Кад све изда вера окрилати,
Вера која вечно са злом рати.
У несрећи све je јача нада
И све ближа небеска плејада,
У којој су уклесани знаци:
Сви су ђаци пали к’о јунаци.

Вест проносе и пчеле и птице
Уз обале тихе Лепенице.
A шапућу и душе и свеће:
Србија се умирити неће.
Миловане, чедо моје мило,
Са тобом се небо закитило!

Милан Јоков


Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’



          


Нема коментара:

Постави коментар