петак, 11. август 2017.

Дете и рањеник


Дете и рањеник

Под станичном стрехом, на камену хладну,
Где ратници кисну и туробно ћуте,
Седела је она, и дечицу гладну
Скупила под своје материнске скуте;

Тек стигли из Мачве; полу-смрзли скоро;
Ишибани кишом новембарског неба;
Било их је седам; сад их је петоро,
И два Божја дана нису вид’ли хлеба.

И, док киша сипи и воз снажно свира,
Дотле једно мâло цвили непрестано
Гласом тако тужним, да у срце дира:
“Нано, ја сам гладан! Дај ми хлеба, нано!”

А светина врви, стиже са свих страна;
Газећи немарно по станичном блату,
Очекује своје. За плач малишана
Нико и не хаје. Тако је у рату.

“Хлеба! Хлеба!” јечи… Ту, уз саму жену,
Блед рањеник један на каменој плочи
Лежаше, и, плачем пробуђен, он прену
И уздахну тешко и отвори очи,

И, с надчовечанским напором и с муком,
Одиже се малко на лежишту својем,
И застаде часком, подупрв се руком,
Дишући дубоко, сав обливен знојем,

Па чисто озарен, пун милоште благе,
Управив на дете кротке очи плаве,
Он последњим своји заостатком снаге
Извуче лагано торбу испод главе,

И, гле: витез славни из последње борбе,
С пет дубоких рана од пушчаних зрна,
Извади, дрхтећи, из војничке торбе
Свој последњи оброк: комад хлеба црна,

И пружи… и гласом пуним благе сете,
И очинске душе и милоште неба,
Позва к себи гладно, расплакано дете:
“Мали, ходо чики! Узми, ево хлеба!”…

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови



          


Нема коментара:

Постави коментар