петак, 04. август 2017.

Потпуковниково срце

Потпуковниково срце
-Песма о мученичкој смрти потпуковника
Радомира Аранђеловића, на Великом Говедарнику-

“Идите ви, децо, а остав’те мене!”
Потпуковник рањен, војницима рече.
“Већ бугарске хорде, уз косе зелене,
Јуре и урличу, бесом понесене!
Зашто да вас пропаст уз мене затече?
Идите, ви, децо, а остав’те мене!...”
Потпуковник рањен војницима рече.

“Не! Нећеш у ропство! Не! Тако ми Бога!
Док последњи од нас овде не погине!
Зар да будеш жртвом Татарина злога?
Нећемо ни стопе са места овога!
Створићемо гробље од ове планине!
Ал’ нећеш у ропство! Не! тако нам Бога!
Док последњи од нас овде не погине!”

“Децо моја, натраг! Не чекајте даље!
Убити ме неће. И они су људи…
Док је мени ове једренске медаље,
Којом ми је Кобург украсио груди –
Не бригајте дотле за мој живот худи!
Децо моја, натраг! И ни речи даље!
Ја остајем овде… И они су људи!” –

И војници, немо, жалостиве душе,
Одступише тада у најбољем реду,
Пољупцима, најпре, пошто обасуше
Јунака по коси и полицу бледу,
И пошто га лишћем лукаво засуше,
Снуждени војници, жалостиве душе,
Одступише тада у најбољем реду.

И у томе часу, из мрачне равнице,
Брзином олује, уз гребен планине,
Као вучји чопор, ил’ грабљиве птице,
Уз махнито “Ура!” и “Шуми Марице!”
Јурнуше монголске регименте њине,
Бесно, к’о кад море, преплавив равнице,
Бесомучно јурне уз гребен планине.

“Држ’те! Ево једног! Ко си ти, говори!”
Разлеже се урлик побеснеле руље.
И над палим дивом, што се с душом бори,
У истом се часу један изрод створи
И орден му скиде с безочношћу хуље…
“Држ’те! Ево једног! Ко си ти, говори!”
Разлеже се урлик побеснеле руље.

“Ура! Ура! Ура! ….” Око тужног роба
Људождери црни бесно коло воде,
Па, спутавши дива пред вратима гроба,
Из главе му ока ископаше оба,
Један бајонетом, ено, сад га боде!
“Ура! Ура! Ура!” око тужног роба
Људождери црни бесно коло воде.

“Браво! Ха, ха! Ха, ха!...” гомила ужива,
И њен кикот дуго гудурама блуди…
То сад један клекну на рањена дива,
Отвори му прса баш код срца жива,
И још живом срце, исчупа из груди…
“Браво! Ха, ха! Ха, ха!...” гомила ужива,
И њен кикот дуго гудурама блуди.

“О, крваво срце, срце ишчупано”,
“Кажи”- Монгол пита – “чије си ти било?”
На Сливници славној да л’ си разиграно,
Те се тако шириш, грчиш непрестано?”
Говори… па срце оставља у крило.
“О, крваво срце, срце ишчупано,
Кажи мени, срце, чије си ти било?”

А срце још брекће, к’о  да сузе рони.
По крвавом крилу мртво срце скаче…
“Ја сам срце једног од дивова они’
Чије име славно као труба звони…
А ти, ко си, шта си, жалосни јуначе?!....”
И срце још брекће, к’о да срце рони…
По крвавом крилу мртво срце скаче.

“Ја сам српско срце које не умире,
Али српска срца за мном тек долазе.
Беж’те, да вас како овде не опазе
Осветничке чете, које већ прилазе
И звук чијих труба све ближе допире!
Ја сам српско срце које не умире
Али српска срца за мном тек долазе!...”

И чуј! У том часу, из металних груди
Грмнуше “Французи”… Хиљадама људи
Јурнуше к’о  вихор. Гази пешадија!...
Пролећу бригаде, чете, батаљони…
Из тисућу грла грми, трешти, звони:
“Победа!
             Напред!
                            Живела Србија!”

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          


Нема коментара:

Постави коментар