уторак, 15. август 2017.

Сан у цвећу


Сан у цвећу
-         † Аци Т. Ристићу-

Подне. Нигде никог на прашљивом путу…
Док пролетње сунце трепти с неба плава,
На коси од брега, на скровитом куту,
Насмејана лица млади војник спава,

Гологлав, у трави и суром шињелу;
А благ поветарац са планинских страна
Пирка му по груд’ма и по лицу белу,
И њиха над њиме цвеће јоргована.

Око лепог момка, наоколо свуда:
Кукурек, поменак, саса и никсица.
А тамо, под брегом, речица кривуда
Кроз читаво море плавих љубичица.

Лево: пуста села. Отуд, с десне стране,
Где се топољари у бескрај протежу,
Из сваког жбунића и са сваке гране
Песмице се птичје весело разлежу.

А војник се смеши, лица раздрагана…
Да ли са умилног птичјег цвркутања?
Ил’ победу снива минулога дана?
Ил’ повратак кући, можда, момак сања?

Као: већ је дома. Куца. Брава шкри’не.
Он отвара врата. Унутра: њих двоје!
Отац шири руке: “Добро дош’о сине!”
А мати сва срећна: “Ти си! Чедо моје!”

Из суседне собе сестрица излеће,
И за собом води своје тиће мале.
Грли га и трепти од чежње и среће:
“Ох, ал’ си се много променио, брале!”

А дечица златна, хор малих славуја,
Најпре се застиде од “војника страна”,
Ал’, кад виде ко је, кликну: “Уја! Уја!”
И њином се грајом испуни дворана.

Једно му прстиће кроз браду провлачи
И пита га:”Ујо, како ј’ тамо било?”
А друго му сабљу скида и извлачи,
А треће се пење на ујино крило.

Он поклоне дели. Оцу: фрушког вина.
Дечици: по фишек слатких шећерлема;
Својој старој мајци: рубац од сатина;
А сестрици нежној: леп прстен из Срема…
………………………………………………..
………………………………………………..

Окренута лица у небо етирно;
Раширених ногу; с руком испод главе;
Он лежи и даље непомично – мирно
Испружен на својој постељи од траве;

Зује вредне пчеле; воће процветава;
Лептирићи круне златне капље росе;
У цвећу и песми лепи момак спава…
Један комад мозга вири му из косе….


Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови



          



Нема коментара:

Постави коментар