петак, 11. август 2017.

Хонвед и свештеник


Хонвед и свештеник

Тукло се храбро, очајнички-страсно,
Последњи напор исцрпљен је смело,
Ал’, баш у сумрак, уз клицање гласно,
Руља Маџара упаде у село.

И наста ужас. Кроз вечерњу таму
Огроман пламен изви се у зреник…
Кукњава… журба… А тамо у храму
Стајаше мирно сеоски свештеник;

Дверима царским недоступни веран,
У одеждама, пред лицем олтара,
Чит’о  је псалме, побожан и смеран,
И хладно чек’о  долазак Маџара.

И чу се корак… Да л’ то лик човечиј
Мину кроз одсев од кандила бледа?
“Камо шпијуна?”… глас загрме нечиј…
… У цркву уђе поручник хонведа.

“С црквеног торња сигнале си дав’о
Ти, гнусни старче! Ти, што ћутиш муком!
Сад прими плату! Узми што је право!”
…Повика Маџар и измахну руком.

Ал’, баш кад стиже пред олтарска врата,
Да старцу главу са рамена скине, -
Са силним треском маџарска граната
У саму цркву проби са висине;

Погасише се кандила и свеће,
И цела црква огрезну у таму,
И уље прсну на Божје Распеће,
И сама звона јекнуше на храму…

Кад мину тресак и тренутак страве –
У цркви: зјапи разривена груда…
На земљи: Маџар, у крви, без главе…
А над њим: стари свештеник – о, чуда! –

С епитрахиљем блиставим о врату,
С тугом на лицу озбиљном и бледом,
Побожно чита, у пуном орнату,
Молитве свете над мртвим хонведом….

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови



          


Нема коментара:

Постави коментар