среда, 02. август 2017.

Дужност и срце

Дужност и срце

Планинске косе запаљене горе.
Муње шрапнела шибају до неба.
Прса у прса пукови се боре.
Тренутак, кад се победа колеба…

Гушање… Замор… Однекуд притиче
Помоћни одред. И, с храброшћу лава,
Капетан стари усхићено кличе:
“Онамо, децо! Онамо је слава!”

Будите чврсти! Па, падне ли који,
Чуда ми, Боже! У рату се гине.
Чврстоћа срца јунаку пристоји.
Она је бисер војничке врлине!”

Ал’, тад, међ’ мртвим, он виде на стази
Лик познат један и познате очи.
“Ох, Боже, он је!”… свога брата спази…
Па болно јекну… и за корак крочи.

Но, кад се наже борцу што издише,
И клекну, душе огрезле у плачу.
“Јуначе, овде ниси сродник више.
Већ само ратник!”… - глас  дужности зачу.

И он се трже… не хте да целива
Тог лепог дечка, изпруженог нице,
Већ рече: “Браво! “, па, с мирноћом дива,
Стаде на чело своје јединице.

“За мном, ко воли свога командира!”
Кликну, па бурно, силином тајфуна,
Јурну у метеж, с шаком гренадира,
Уз писку труба и праску плотуна…

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          


Нема коментара:

Постави коментар