субота, 05. август 2017.

На обалама Јадрана

На обалама Јадрана

Под веселим блеском плаветног Јадрана,
У широком хладу маслинових гора,
Спавају туђинци из далеких страна:
Победници с Љеша, Драча, Елбасана,
Почивају мирно на обали мора,
Под веселим блеском плаветног Јадрана,
У широком хладу маслинових гора.

Само ласте мале под јесен долете
До тих становника вечите тишине,
И, пре но што к  Југу  с цвркутом полете,
Изруче им поздрав Домовине свете
И пољупце слатке од родбине њине,
Па оду, да опет с пролећа долете
На та света места туге и тишине…
…………………………………………

Но, гле, отац један с гора Шумадије
Стиже сад у луку града Сан Ђовани,
Да потражи борца, кога море крије,
Свог тужног јединца – жртву “Хамидије”-
Да потражи сина и да га сахрани,
Дошао је с даљних гора Шумадије
У питому луку града Сан-Ђовани…

Од мрака до зоре, од зоре до мрака,
За дванаест ноћи и дванаест дана,
Седео је стари на жалу Јадрана
Чекајући плиму ил’ замах оркана
И изглед’о  тело младога јунака,
Од мрака до зоре, од зоре до мрака,
За дванаест ноћи и дванаест дана.

Тужно се разлег’о  у часу тишине,
Очајнички вапај старог Шумадинца:
“Дај ми га, о, море, из твоје дубине!
Што ће теби тело незнаног туђинца?
“О, море, о, море, врати ми јединца!”
Тужно се разлег’о  у часу тишине,
Очајнички вапај старог Шумадинца.

И нема се бездна подморских дубина
Смилова над бездном очинскога срца,
Те избаци горе, врх морских хридина,
Из царства корала, из рујних низина,
Момка, ког’ је давно целивала смрца…
И нема се бездна подморских дубина
Смилова над бездном очинскога срца.

И, ено, где с дивном радошћу сатира,
Отац мртва сина у наручју носи…
Љуби га у чело, милује по коси,
И сузама среће образе му роси,
Трчећи к’о  неман сред поноћног мира
С безумним и дивљим клицањем сатира
Отац мртва сина у наручју носи.

И спушта га доле, нежно и полако,
У студену раку, у скровити кутак,
“Нек ти боравиште буде, сине, лако!
Не нађох те жива – Бог је хтео тако! –
Ал’ бар сам те мртва им’о  за тренутак!”…
…И спушта га доле нежно и полако,
У студену раку, у скровити кутак.

И крст један бео са борових грана
Старац здеља момку и на крсту стави:
“Овде мој јединац, понос мојих дана,
Спи на вечној стражи српскога Јадрана.
Живео је с чашћу; умр’о  је у слави”…
…И крст један бео од јелових грана
Отац диже сину и натпис му стави.

Потом рече: “Збпогом!”, па, с штапом у руци,
тад пође у правцу дивљег Дукађина,
“Спавај, моје дете, у тој тихој луци
На Адрији српској, крај гордог Синђина!
Спавај ту, пред лицем албанских планина!
Збогом, сине!”- рече, па, с штапом у руци,
Ишчезну занавек стењем Дукађина…
………………………………………………………..
………………………………………………………...

Под веселим блеском плаветног Јадрана,
У широком хладу маслинових гора,
Спавају туђинци из далеких страна:
Победници с Љеша, Драча, Елбасана,
Почивају мирно на обали мора,
Под веселим блеском плаветног Јадрана,
У широком хладу маслинових гора.

Само ласте мале под јесен долете
До тих становника вечите тишине,
И, пре но што к  Југу  с цвркутом полете,
Изруче им поздрав Домовине свете
И пољупце слатке од родбине њине,
Па оду, да опет с пролећа долете
На та света места туге и тишине…

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          




Нема коментара:

Постави коментар