Девесиље - Пјесме Србина мухамеданца

Аманет од ђеда

У долафу мога ђеда

С десне стране у претинцу,

Кад још бијах грјешно д'јете

Виђех малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,

Каква ли је на њој слика,

Бјеше сребром опточена

Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.

Зазир'о сам од аждаје, -

Ал' с аждајом ко се бори,

Осјећ'о сам, јунак да је.

Зато само, само зато,

Ја пољубих тог човјека.

Ђед униђе – ја сезбуних –

А он рече: "Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су

Наши преци к’о свечари,

Па зар да је ђунах љубнут'

Што љубљаху наши стари.

Ал' ти н'јеси пољубио

Само хадер – илијаза,

И пољупце си пољубио

Својих рахмет праотаца”.

Тако ђедо, -  ал' он оде

Већ одавно с овог св'јета,

А ја чувам иконицу

Поред других аманета.

Ал' ја зато, Алах-икбер,

Чврсто с’ држим свог мезхеба,

А мезхеб ми ништ' не смета

Да србујем како треба.

На уранку

Рађало се сунце јарко,

А ми млади уранили,

Ја са својим добрим другом,

По руке се ухватили.

Гледали смо сјајну зору,

Удисали свјетлост њену,

Тако благу, тако чисту,

Тако здраву и румену.

Говорисмо о свом роду, -

О чему би у том часу!

О његовој чудној судби,

О патњи му и о спасу.

Уједаред преко лица

Поглади нас лахор чили,

К’о  уздисај сјетних груди,

Тако смо га осјетили.

А лахор нам нешто шапт’о,

Шаптао нам нешто н’јемо

Из ког ли је српског краја,

Кад га тако разум’јемо.

Ми лахору разборисмо,

Као пјесму да пјевамо:

“Иди, мили, лакокрили,

Куд си пош’о, иди тамо.

И оно су српски краји,

- А има их још и више -

И ондје се српски збори,

Српски пјева, српски дише.

Иди тамо, пак помилуј,

И њихова чела, лица,

Браће наше и сестара,

Милих Срба, Српкињица.

Иди тамо, пак и њима,

Прошапутај нешто н’јемо,

Ми смо, Срби, једна душа,

Ми се свуђе разумјемо.”¹

¹) Благо нама, ако је тако, као што је

 млади пјесник идеалиста замишља.

                                                                   Ур.

Сјећам с’ мука …..

Сјећам с’ мука петстољетних,

Крв, окови и гробови,

Браћа звјерски разбраћена,

Горки јади Србинови.

Кад ми слика, тако страшна,

Душу, срце на плач крене

Тада брзо махнем руком,

К’о да збришем те помене.

Нећу натраг, напр’јед гледам,

А ту свиће зора нова,

Иза ноћи петстољетне,

Рујна зора Србинова.

Распјевана српска браћа,

Обновљена српска дика,

Загрљена наша снага, -

Дјеца старих мученика.

Над њима се в’јенац вије,

В’јенац цв’јећа мирисава,

То је оно дивно цв’јеће,

Што из слоге процвјетава.

Српске виле коло воде

И пјевају од милина;

А соколи враћају се,

Враћају се из давнина.

Из очију радост вири,

- Србин ју је скупо стек’о,

А српска се књига шири

И чита се на далеко.

Школа нам је двор свјетлости,

Мир и љубав свуђе влада,

---------------------------------

---------------------------------

Опрости ми, садашњости,

Што сам млађан препун нада.

Имам драгу ………

Имам драгу, волим казат’,

Ал’ која је, то с’ не каже,

Она мени, и то знајте,

Пјесме пјеват’ испомаже.

Ја напишем једну пјесму,

Што осјећам од милине,

А у пјесми не поменем

Српски народ, српско име.

Прочитам је својој драгој,

А она се понасмије;

Што се смијеш? ја је питам,

Она вели: Подери је!

Тад се сјетим свог гријеха,

Па је молим: Опрости ми!

Она моје покајање,

Као прави мелећ прими.

Један стисак њене руке,

Поглед ока непски плава,

И у мени опет засја,

Што нас учи свети Сава.

Здравица Милци

Моја вјера (ја је слушам),

Не пушта ми вина пити,

За то ћу ти, драга Милка,

Са шербетом наздравити.

Срећна била, како може

Срећан бити мелећ само;

А шербет је свако пиће,

Којим драгој наздрављамо.

Нек ти Алах даде среће,

Оне праве среће с неба,

Нек ти даде мало више,

Него што ти самој треба.

А сувишк, шта ћеш с њиме?

Не стиди се не румени,

А сувишак, а сувишак -

Дај га мени.

Па кад будеш једном моја,

Не треба ми ни шербета;

Ја ћу бити с твојом срећом

Најсрећнији овог св’јета.

Аливерић Тузлак

Босанска вила бр. 9  1898