Видак Отовић - Над гробом командијера Бошка Мартиновића

Над гробом командијера

                        и

капетана Књажевске гарде

        Бошка Мартиновића

Ка’ вријеме, што ‘но брзим,

Неповратним тече током,

Тако подла, гадна завист

Срба прати својим скоком.

Ка’ да ју је црни пака’

За Србина само слио -

И да му је досуђена

Да би под њом вјечно био.

По примјеру невременог,

Ненаднога твога гроба

Међ’ Србима још одавњег

Све овако бива доба.

Тако Србу са жалошћу

Сваки тренут доба тече,

Истина је - што за тебе

Ко те знаде свако рече:

Да би дика рода свога

И племена перјаница,

А поносне Црне Горе

Крилат  ора, сива тица.

Који нигда зна нијеси,

Уморити крила своја,

Ни у каквој мушкој муци

Ни у ср’једи љута боја.

Ал’ ти судба не допусти

Да у љутом паднеш  боју,

Него клета завист подла -

Та одапе стр’јелу своју! ….

Те ти сломи лака крила

Пуна зора и узора!

Смртно рани и обори

Планинскога зелен бора!

Који снагу тек бијаше

У разгранке растурио

И поносом, - врлинама,

Од смртних се узвисио,

Али то је управ оно

Што ти живот скрати чили,

Те за тобом српски јунак

Ка’ за својим братом цвили;

Леле Бошко! О узоре!

Доба нашег и времена,

Душа наша за тобом је

Као муњом поражена!

Јер и  вијек по којега

Таквог једва орла дава,

А што ћемо осим рећи:

Нека ти је вјечна слава!

Видак Отовић

Глас Црногорца 21-VII-1890.