недеља, 8. јануар 2023.

Вид Вулетић Вукасовић - Мујо и Фатима

 

 

 

Мујо и Фатима *)

 

Кад каурин пороби Габелу,

Све до двора аге од Габеле,

Двоје му је дјеце заробио,

Мују сина у свилу повита,

Фату ћерку од седам година.

И воду их горицом зеленом,

Ал’ се Мујо од мајке ставио,

И он цвили како змија љута,

Тажили га, немогли утажит

Појили га водом с листопада,

Aл’ се Мујо утажит немого,

У гори га јесу оставили

Отоле се мало одмакоше,

Ал’ се селе од брата ставила

Милу се је брату повратила,

И мила је брата узимала,

А нејака, у нејаке руке,

И носи га горицом зеленом!

Кад су дошли ђе робље продају

Све су робље дали и продали,

Непродају двоје дјеце мало,

Отуд иде један јунак млади,

По имену Даничићу Иво,

И купује Муја и Фатиму

И води их двору бијеломе,

Муја носи, а Фатиму води,

Љубовци је Иво говорио:

Љубо моја, моје добро мило,

Ево теби ово дјеце мило,

Чувај ми их и гледај лијепо,

Ако би ти Бог и срећа била,

Да би ми их млада одгојила,

Ја бих тебе даровао лепо,

Мило би ти до живота било!..”

Има Фате дванаест година,

Па је своме брату говорила:

“Ах, мој брате, мило добро моје,

Ти си често на вратим’ од града,

И ти чујеш што о нам’ говоре!”

Ал’ је братац сели говорио:

“Селе моја, мило добро моје,

Све ја чујем што о нам говоре,

Од јада ти казати немогу:

Да ће мене цару даровати,

Тебе, да ће младу покрстити

И хришћански наук научити,

И да ће те удомити младу,

За његова сина старијега!”

Кад то чула лијепа Фатима,

Она цмили како змија љута!

Говори јој љуба Иванова

“Што ти цмилиш Фато, ћерце моја,

Нерођена као и рођена?” –

“Ево јесам говорити чула,

Да ћеш мене младу покрстити

И хришћански наук научити,

Мога брата цару дару даровати,

Небих јадна ни тога жалила,

Ал’ ја жалим моја госпођице,

Да ћеш мене с братом подјелити!”

Али јој је она говорила:

“Heћy Фате, моје дјете драго!

Ја ћу тебе вратит двору твоме,

Твоме бабу, бегу од Габеле!”

То вријеме за мало постадо,

У лов иде Даничићу Иво,

Ал’ госпођа љуба Иванова,

Узела је двоје дјеце мало,

И води их ниже б’јела двора,

Ставила их у росне ливаде,

Она млада носила им храну,

Студеном их водицом појила,

Кад је било вече до вечера,

Иде двору Даничићу Иво,

Ишетала љубовна вјенчана,

Она млада пред бијеле дворе,

Она млада тешко невесело.

Говори јој Иво господару:

“Љубо моја, што си невесела?”

А она му млада одговара:

“Господару, Даничићу Иво,

Како хоћеш, да сам ти весела,

Побјегло ми двоје дјеце мало,

Побјегоше у равну Габелу!”

Мучи Иво не говори ништа,

Нег’ је Иво вечера’ лијепо,

Пак он иде у душеке меке.

Кад виђела љуба Иванова,

Да је Иво утврдио санка.

Она води двоје дјеце мало,

Она им је вечерати дала,;

По вечери љуба Иванова,

Синџени је сандук отворила,

Извадила руха таначнога.

Младој Фати свилена кавада

Младу Мују зелену доламу,

Лијепо их млада уресила,

До два добра коња оседлала

Ставила их на добре коњице,

Лијепо их она свјетовала:

“Хајте збогом двоје дјеце мало,

Хајте ноћас сву ноћ по мјесецу.

Док дођете у равну Габелу,

Поздравите ви баба вашега,

Вашег баба бега од Габеле,

Кажите му двоје дјеце мало,

Како сам вас лијепо гојила!”

Отоле се дјеца отправила,

Колика је божја ноћца била,

Сву ноћ они коњице јездише.

Кад свануло и сунце грануло,

Они дошли у поље широко,

На широко поље од Габеле,

Жњу пшеницу бегове робиње,

Позна Фате бегове робиње,

Она им је млада говорила:

“Добро јутро младе робињице,

Jе л’ у бега родила шеница,

Је ли здраво од Габеле бего,

Кад ви жњете, зашто не пјевате?”-

Говоре им младе робињице:

“Добро доша’ момче и дјевојко,

Здраво нам је бего од Габеле,

У њега је родила шеница;

Ми ју жњемо пјеват не смијемо,

Јер каурин Габелу пороби,

Бијеле му дворе поробио

Двоје дјеце мало заробио

Фату ћерку од седам година,

Муја сина у свили повита,

Отад млади бего учинио,

Да му моба не смије пјевати!”

Говори им двоје дјеце мало:

“Ви пјевајте колико вам драго,

Ево бегу двоје дјеце мало!”

Кад то чуле младе робињице,

Запјевале иза танка гласа:

“Весели се од Габеле бего,

Ево теби двоје дјеце мало,

Двоје дјеце Муја и Фатиме!”

То је бего из душека чуо,

Он дозива од двора робиње:

“О бога вам моје робињице,

А ви појте у широко воље,

Ви питате сву моју умобу,

Али су се јутрос изопиле

Али су се младе помамиле,

Али су ми што за дјецу чуле!..”

Брзо иду младе робињице,

Па сусреле Муја и Фатиму,

Позна Фате бабову умобу,

Добро им је јутро називала:

“Добро јутро бегове умобе,

Докле сте се младе запутиле?”

Говоре јој млађане умобе:

“А богами момче и дјевојко,

Кад питате, казаћу вам право.

Кад каурин пороби Габелу,

Двоје дјеце бегу заробио

Муја сина у свили повита,

Фату ћерцу од седам година,

Па је бего зулум учинио,

Да му нема умоба пјевати,

А данас су младе запјевале!..”

Фате рече беговој умоби:

„Ево бегу Муја и Фатиме!”

Кад то чула млађана умоба,

И оне су исто запјевале,

У то дошли пред бијеле дворе,

Иде Мујо и млада Фатима,

Иду они к бабу на душеке,

И грлу га рукам’ бијелијем,

Целивају уснам’ меденијем,

Говори им од Габеле бего:

“Окле сте ми моја дјецо дошла,

А ко вас је лијепо гојио?”

Али њему Фате одговара:

“Гојила нас вјенчана љубовца,

Драга дуба Даничића Ива!..”

 

*) Ову ми је пјесму казивала пок. Вице Ђиновића из Бресечина (код Дубровника).

 

Пјесма ти се ова одликује над осталијем, што је y њој особито истакнута ћут брата Хришћанина према брата Мухамедовске вјере. Овдје ти се види, да смо једне те исте крви, каоноти дјеца херцег- босанска.

 

В. В. В.

 

Забиљежио Вид Вулетић Вукасовић

 

Глас Црногорца бр. 12 1886.




Филип Ј. Ковачевић - Нашљедниково коло

 


Нашљедниково коло


Пјесма црногорске омладине, која се пјева као: „Радо иде ...”


Срце бије, а коло се вије,

А над колом плаво с’ небо смије,

А на небу сјајна звијезда ниче:

Зв’јездо наша, Књаже-Нашљедниче!

Живио Те Бог

На утјеху рода Твог!

Ти нам био глава

Свуда одабрана,

Ка’ што су Ти мали

И ђедови били;

Е док нам је таквих дичних Господара

Домовина наша не боји се квара:

Свуд ће она прва бит’,

Свуд се њено коло вит’.

 

***

Први бисмо, ђегод боја бисмо —

И ђе бисмо свуда задобисмо

Дика наша св’јету на видику

Свеђ је био Српству на бранику:

Кђаже Николај,

Огњевити српски змај. –

Љубав, брацка слога

И благослов Бога –

Пратали Га свети,

Да Косово свети…

И Тебека Књаже та пратња очева:

Џевердара цика и анџара звека,

Да продужим бабов чин

У-њ да будеш очин син.

 

***

Големо је нашијех душмана,

Све душмана ка’ злогуких врана…

Ема што ће црне кукавице

Кад скочимо на њих јатомице?

Соколови ми

Уз сокола Тебе сви!

Потећи ће крвца

Из јуначких срца !

И пануће глава

Све за српска права;

Нама ништа није слађе на свијету,

Но погинут’ мушки за слободу свету: -

У крвави панут бој

Борећи се за род свој!..

 

***

Што Ти Бабо велики почео

Да Бог да нам, Књаже, Ти дочео:

Све Душана земље што су биле

Престолу се Твоме поклониле!

А Твој златни Грб

Пољубио сваки Срб!

С мора до Дунава

И до Цариграда

Опет Српство мило

С Тобом једно било!

У јединству жељну народа српскога

Под крилима златним орла Ловћенскога

Биће свакој патњи крај,

А по свему Српству рај!

 

Цетиње, на Нашљедников рођендан 1885.

 

Филип Ј. Ковачевић





Војник с “Обилића пољане” - Црногорским мајкама

 Црногорским мајкама

 

Мајке, Мајке Црногорске,

Ви синове не плачете,

Кад ко вали силе морске

На душманске ступе чете!

 

Кал витешка ваша дјеца

Пламеног се гвожђа лате

Нит се плаче, нити јеца;

Још им савјет дати знате:

 

“Хитај, сине, да се срета

Кo пут овог крене гнезда,

да нам Орлу лет но смета,

Што је српског неба звјезда.

 

Хитај, да се душманова,

Са границе војска врне,

Као што се од Косова

Повраћала с Горе Црне.

 

Хитај, хитај, да се кида

Измученој браћи ланац,

Да с’ косовска рана вида

Да с’ из српства миче странац

 

Хитај, сине, под заставу

Ове земље што те роди

Њу не пушти, дадни главу

И за Вођу, што те води.

 

Аманет је Барјак свети,

Господара, Отаџбине,

Да се за њим у бој лети,

Клети душман да изгине.

 

Па кад ве би за њим иша’

У редове праве, бојне,

Гдје пушчана сипље киша

He Bpaћaj ce више с војне.

 

Слушај, мајка што ти рече:

Не врнул’ се с бојном славом

Коју до сад свак твој стече

Зар да живиш с ниском главом?

 

Јунаку је још милије

Умријети на бојишту,

Но код своје фамилије

У пепелу на огњишту.

 

Једном ће се поћ у гробље!....

Ал’ другови Обилића

Неће нигда бути робље

Док је Српства и ђетића.

 

Па ће, сине, свак ти рећи:

То је бранич Отаџбине;

За њу радник он највећи,

За њу с’ бори, за њу гине!

 

И с’ побједом ка’ одавно

Нека му се барјак вије

Побједа је њему главно

За живот му стало није!...

 

Па живјеле Мајке рата!

Из Војног вам кличем стана;

А вама је хвала дата

У “Царици од Балкана!...”

 

Цетиње, 8. Маја 1898.

 

Војник

 

С “Обилића пољане”



понедељак, 2. јануар 2023.

Трифун Ђукић - Марко Миљанов

 


Марко Миљанов

 

Брда тутње, а градови ћуте ...

— Зетска раја слути дане славне –

Срдит Марко затворио путе  

Од Медуна до дно Зете равне.

 

Дрхте срца бегова и ага, облак

С Кома громове им спрема:

— Алах, море, ђаурскога врага!

Дин још таквог душманина нема!

 

И Јусуф-бег, Подгорице глава,

на собет је позво Вјеру Праву,

па безбројно благо обећава

ко Маркову донесе му главу.

 

Глас прелеће с Рибнице до Спужа,

примише га врхови планина ...

Одјек с Кома Ловћену га пружа;

Марко пије на Цетињу вина.

 

Јуче дошо са заморна пута,

А сад?!.. И гњев у очима сину!..

Он појаха „Арнаута“ љута

и ко вихор Црном Гором мину...

 

*

 

Небо ведро, али из далека

тутањ неки све се чује ближе...

Подгорица не слути, нит чека

Чудног госта који тамо стиже.

 

А кад бану у облаку праха,

Стаде јека тијесних сокака:

Подгорица, нијема од страха

сва се сакри изa ћепенака!...

 

— Алах! Кисмет! Ко то амо иде?

Је л’ то јава или чудна варка,

Да л то збиља наше очи виде

Међу нама Миљанова Марка?!

 

Јусуф гледа, па слуге дозива

и збуњено у двору се крије...

— Ено Марка ... он ме тражи ... бива...

реците му да ме дома није.

 

– „Ђе си, Јусо! — грмну испред двора –

твоју ријеч нек сабља оснажи!

Она глава коју преко гора

благо твоје кукавички тражи,

 

ту је, беже! Али она нове

даре хоће за уцјену своју:

Ево Марка, на мегдан те зове,

тебе и сву Подгорицу твоју!“

 

Јусуф ћути, Подгорица ћути,

— да не чују све би благо дали —

Марко свога „Арнаута“ љути,

па кроз варош кубурлије пали...

 

И одјезди ... Брда стоји јека...

Муња с Кома Јусу срце пара...

Турци дрхте... Ал на Марка чека

Немањина постојбина стара.

 

Т. Ђукић










недеља, 25. децембар 2022.

Nazif Resulović - Bajram milosrđa

 

Bajram milosrđa

Ramazan nam, evo, sretno minu,
S pobožnošću ispraćamo njega…
Dočekasmo Bajram svetkovinu
U bjelini zimskoj od snijega.

 

Bogati su divno odjenuli
Svoje mile sve u skupe svile…
Jesu li se barem pobrinuli
I za one što nevoljno cvile?

 

Na njihovoj mermer-sofri ima
Zlatno suđe puno jela raznih.
Sirotinju bije ciča zima
Bez ičega doma, ruku praznih!

 

Plemenitih biće imućnika,
Razmekšaće sada srce svoje;
Odjenuće mnogog beskućnika
I nahranit još siroče koje…

 

U radosti kad provede Bajram
Ova “našeg društva bijedna rđa”
Onda i vaš, o imućni, Bajram
Biće pravi Bajram milosrđa!

 

Novi Behar, Sarajevo, 8 (1934-1935), br. 14