Vid Vuletić - Slika Slovinkinje

 

Slika Slovinkinje
 
Plavi vlasi rese njeno lice,
Čelo joj je kako snijeg b’jeli,
A obrve morske pijavice,  
Očim žarkim ne gleda, no str’jeli. 
 
Na licu joj čedne jabučice,
Kad s’osmjehne, drhće život c’jeli 
Rez ustijû od srebren — parice, 
Usnam koralj rumenilo d’jeli. 
 
Zubi su joj dva niza bisera,
Vrat se b’jeli kroz zlatne džerdane, 
A struka je kako klica l’jera.
 
Sva je u njoj ljepota i vjera,
U dobroti broji mlade dane, 
Slovinka je svih kreposti mjera! 
 
Vid Vuletić 

Vid Vuletić-Vukasović - Presvijetlomu gospodinu Dr. L. Ć. Pavišiću

 

Presvijetlomu gospodinu

Dr. L. Ć. Pavišiću,

Kad je slavio dne 21. novembra 1896. zlatni pir sretna misnikovanja

 

Vid Vuletić-Vukasović

Umiljato

 
P.
Da sam care, dao bi Ti dare,
Za tu tvoju veličajnu slavu,
Petrahilje, biserli-orare,
Zlatnu kapu na časnu Ti glavu;
 
Аl’ za slavu to Ti nije pravu
Te se stvarce zemanom pokvare,
Pa padaju na zemlju, u travu,
A ljudi jih uz grob zanemare . . .
 
Аl’ slavuljak kraj studena vira
Tiho pjeva i u srce dira,
Pripjeva Ti, da si mali care,
 
Pjesme care, naš vrli Ćezare,
A to carstvo, to je carstvo mira, —
Eto dara za zlatnog’ Ti pira!
 
U Korčuli, o Mratinju dne 1896.

1896.

Vid Vuletić-Vukasović - Trsteno

 

Trsteno
 
Makljenima  mjesto  glasovito
Pjesničkomu  mom  srdašcu  drago,
U  tebi  mi  sve  milje  i  blago,
Sve  pjesničko,  ljupko,  vilovito!
 
Tu  mi  vile  pod’jeliše  mito,
U  kolu  jih  zatekoh  zanago . . .
Otad  vilam  n’jesam  nikad  slagô,
Vježbajući  svoje  pero  vito. ..
 
—  U  tom  raju  vilam  čuva  dvore, 
Junak  Petar sa  slovin-kreševa,
Te  i  danas  ka’  labud  zapjeva,
Da  se  tresu  Herceg-Bosne  gore;
U  ruci  mu  pero  ка’  mač  sjeva,
S Trstenoga rodu  krepost  l’jeva….
 
Vid Vuletić -Vukasović

1884

Вид Вулетић Вукасовић - Херцеговац у туђини

 

Херцеговац у туђини
Пјесма В. Вулетића
 
Давно оставих Херцег-горе
Без слободе смрт ми куца,
Језик једва р’јечцу муца:
Моје горе!
 
Немам ништа испод неба,
До гуслице своје звучне
Уз њу бројим данке мучне,
С туђег хљеба.
 
До три пјесме вазда гудим,
У њих сам се заљубио
У срце их утувио,
Да ред будим.
 
Прва ‘е пјесма јада мога,
Те је онда брату појим
Кад на исти живот двојим
Рода свога.
 
Друга пјесма када лети,
Спомиње ми уздисаје
Те ми души чемер даје,
Све ми сјети! . . .
 
Спомиње ми стару силу,
Печали ме рана љута,
Те оплачем по сто пута
Прошлост милу.
 
Наноси ми њешто наде
Трећа пјесма из свог срца,
Која к небу снажно врца,
Слади јаде.
 
Али нада, јадна нада!
Суза лети к завичају
Своме пустом уздисају,
Нема слада.
 
Ах да би се повратио
К својој л’јепој домовини,
Не гинуо у туђини,
Тамо сио.
 
Али немам кога свога,
Тако, мајка јур у рају,
Други за ме и не хају,
Осим Бога.
 
Тако тужан идем свуди,
Немам ништа до гуслице,
Она мени ближи лице
А не људи.
 
Доста крати у свом јаду,
Кад ми жалост мало мине,
Тад ми птице низ долине
Пјеват стаду:
 
„Туђин д’јели својим жита,
Ал’ Бог сваком нуди храну,
И теби ће одабрану
Из свог мита“!

1879

Вид Вулетић - Hаша зора

 

Hаша зора

 

Пјесма Вида Вулетића

 

Душманин клети свуда

Просипље сребро, злато,

Не штеди пустог труда

Да трује наше јато;

Ал пукне рујна зора,

Преко високих гора,

Словинцу свиће дан.

 

Словинска крвца стара

У грудим свију врије,

Презире страсти квара,

Тробојни барјак вије;

Пукне нам рујна зора

Преко високих гора

Словинцу свиће дан.

 

Отров ти смртну лије

Из свога адског жвала

И подле мисли крије

Химбеност мајка зала;

Ал’ пукне рујна зора,

Преко високих гора,

Словинцу свиће дан.

 

Мати је слога мати!

Руши демонске главе,

У јаз јих одма спрати,

Сунашце зазја славе;

Пукне нам рујна зора,

Преко високих гора,

Словинцу сване дан.

 

Туђинство паде клето,

Братац се с братом грли,

Јер сине право свето,

Побједи Словин врли;

Пукне нам рујна зора,

Преко високих гора,

Слоге нам сване дан.

 

Слогом се народ учи,

Поштење, значај каже,

И древну глупост лучи

Којом нас туђин маже;

Пукне нам наша зора

Преко словинских гора

Слоге нам слави дан.

                                                            

Вид Вулетић Вукасовић - Мујо и Фатима

 

 

 

Мујо и Фатима *)

 

Кад каурин пороби Габелу,

Све до двора аге од Габеле,

Двоје му је дјеце заробио,

Мују сина у свилу повита,

Фату ћерку од седам година.

И воду их горицом зеленом,

Ал’ се Мујо од мајке ставио,

И он цвили како змија љута,

Тажили га, немогли утажит

Појили га водом с листопада,

Aл’ се Мујо утажит немого,

У гори га јесу оставили

Отоле се мало одмакоше,

Ал’ се селе од брата ставила

Милу се је брату повратила,

И мила је брата узимала,

А нејака, у нејаке руке,

И носи га горицом зеленом!

Кад су дошли ђе робље продају

Све су робље дали и продали,

Непродају двоје дјеце мало,

Отуд иде један јунак млади,

По имену Даничићу Иво,

И купује Муја и Фатиму

И води их двору бијеломе,

Муја носи, а Фатиму води,

Љубовци је Иво говорио:

Љубо моја, моје добро мило,

Ево теби ово дјеце мило,

Чувај ми их и гледај лијепо,

Ако би ти Бог и срећа била,

Да би ми их млада одгојила,

Ја бих тебе даровао лепо,

Мило би ти до живота било!..”

Има Фате дванаест година,

Па је своме брату говорила:

“Ах, мој брате, мило добро моје,

Ти си често на вратим’ од града,

И ти чујеш што о нам’ говоре!”

Ал’ је братац сели говорио:

“Селе моја, мило добро моје,

Све ја чујем што о нам говоре,

Од јада ти казати немогу:

Да ће мене цару даровати,

Тебе, да ће младу покрстити

И хришћански наук научити,

И да ће те удомити младу,

За његова сина старијега!”

Кад то чула лијепа Фатима,

Она цмили како змија љута!

Говори јој љуба Иванова

“Што ти цмилиш Фато, ћерце моја,

Нерођена као и рођена?” –

“Ево јесам говорити чула,

Да ћеш мене младу покрстити

И хришћански наук научити,

Мога брата цару дару даровати,

Небих јадна ни тога жалила,

Ал’ ја жалим моја госпођице,

Да ћеш мене с братом подјелити!”

Али јој је она говорила:

“Heћy Фате, моје дјете драго!

Ја ћу тебе вратит двору твоме,

Твоме бабу, бегу од Габеле!”

То вријеме за мало постадо,

У лов иде Даничићу Иво,

Ал’ госпођа љуба Иванова,

Узела је двоје дјеце мало,

И води их ниже б’јела двора,

Ставила их у росне ливаде,

Она млада носила им храну,

Студеном их водицом појила,

Кад је било вече до вечера,

Иде двору Даничићу Иво,

Ишетала љубовна вјенчана,

Она млада пред бијеле дворе,

Она млада тешко невесело.

Говори јој Иво господару:

“Љубо моја, што си невесела?”

А она му млада одговара:

“Господару, Даничићу Иво,

Како хоћеш, да сам ти весела,

Побјегло ми двоје дјеце мало,

Побјегоше у равну Габелу!”

Мучи Иво не говори ништа,

Нег’ је Иво вечера’ лијепо,

Пак он иде у душеке меке.

Кад виђела љуба Иванова,

Да је Иво утврдио санка.

Она води двоје дјеце мало,

Она им је вечерати дала,;

По вечери љуба Иванова,

Синџени је сандук отворила,

Извадила руха таначнога.

Младој Фати свилена кавада

Младу Мују зелену доламу,

Лијепо их млада уресила,

До два добра коња оседлала

Ставила их на добре коњице,

Лијепо их она свјетовала:

“Хајте збогом двоје дјеце мало,

Хајте ноћас сву ноћ по мјесецу.

Док дођете у равну Габелу,

Поздравите ви баба вашега,

Вашег баба бега од Габеле,

Кажите му двоје дјеце мало,

Како сам вас лијепо гојила!”

Отоле се дјеца отправила,

Колика је божја ноћца била,

Сву ноћ они коњице јездише.

Кад свануло и сунце грануло,

Они дошли у поље широко,

На широко поље од Габеле,

Жњу пшеницу бегове робиње,

Позна Фате бегове робиње,

Она им је млада говорила:

“Добро јутро младе робињице,

Jе л’ у бега родила шеница,

Је ли здраво од Габеле бего,

Кад ви жњете, зашто не пјевате?”-

Говоре им младе робињице:

“Добро доша’ момче и дјевојко,

Здраво нам је бего од Габеле,

У њега је родила шеница;

Ми ју жњемо пјеват не смијемо,

Јер каурин Габелу пороби,

Бијеле му дворе поробио

Двоје дјеце мало заробио

Фату ћерку од седам година,

Муја сина у свили повита,

Отад млади бего учинио,

Да му моба не смије пјевати!”

Говори им двоје дјеце мало:

“Ви пјевајте колико вам драго,

Ево бегу двоје дјеце мало!”

Кад то чуле младе робињице,

Запјевале иза танка гласа:

“Весели се од Габеле бего,

Ево теби двоје дјеце мало,

Двоје дјеце Муја и Фатиме!”

То је бего из душека чуо,

Он дозива од двора робиње:

“О бога вам моје робињице,

А ви појте у широко воље,

Ви питате сву моју умобу,

Али су се јутрос изопиле

Али су се младе помамиле,

Али су ми што за дјецу чуле!..”

Брзо иду младе робињице,

Па сусреле Муја и Фатиму,

Позна Фате бабову умобу,

Добро им је јутро називала:

“Добро јутро бегове умобе,

Докле сте се младе запутиле?”

Говоре јој млађане умобе:

“А богами момче и дјевојко,

Кад питате, казаћу вам право.

Кад каурин пороби Габелу,

Двоје дјеце бегу заробио

Муја сина у свили повита,

Фату ћерцу од седам година,

Па је бего зулум учинио,

Да му нема умоба пјевати,

А данас су младе запјевале!..”

Фате рече беговој умоби:

„Ево бегу Муја и Фатиме!”

Кад то чула млађана умоба,

И оне су исто запјевале,

У то дошли пред бијеле дворе,

Иде Мујо и млада Фатима,

Иду они к бабу на душеке,

И грлу га рукам’ бијелијем,

Целивају уснам’ меденијем,

Говори им од Габеле бего:

“Окле сте ми моја дјецо дошла,

А ко вас је лијепо гојио?”

Али њему Фате одговара:

“Гојила нас вјенчана љубовца,

Драга дуба Даничића Ива!..”

 

*) Ову ми је пјесму казивала пок. Вице Ђиновића из Бресечина (код Дубровника).

 

Пјесма ти се ова одликује над осталијем, што је y њој особито истакнута ћут брата Хришћанина према брата Мухамедовске вјере. Овдје ти се види, да смо једне те исте крви, каоноти дјеца херцег- босанска.

 

В. В. В.

 

Забиљежио Вид Вулетић Вукасовић

 

Глас Црногорца бр. 12 1886.