Влада А. Поповић - Пролази Српска, челична армада

Пролази Српска, челична армада

Кроз Солун древни, поред “Беле-Куле”. –

С’ које је славно годинама дана

Влад’о  наш Српски, војвода Дојчин,

У времену силног Цара Душана, -

     Пролази Српска, челична армада.

К’о  џин је сваки и к’о  мудрац ћути,

Поглед му оштар, као муња, сева,

Мисли га страшне обрвале свега,

Нешто га мучи, ал’ нешто и з’грева. –

     То је мог’ рода, челична армада!

Њу мучи робље исте крви наше,

Што цвили кобно у Србији целој

И пружа руке југу и Солуну,

У мукама ропским и жудњи врелој

     За овом страшном челичном армадом.

Која му носи Слободу – нов живот

И своја срца јуначка, што жуде,

За њима јадним, ропски униженим,

Од које жудње хоће да полуде,

     Ови над-људи челичне армаде.

Њу згрева: нада у победу Правде 

И силна мржња према душманима,

Што сеју ужас по Србији целој; -

А освета страшна, неодолима

     Покреће напред челичну армада.

То нису војници, већ челик-људи,

Који су жељни крвавога боја,

Које Србија привлачи магнето,

Као мајка децу на недра своја. –

     Србија је мајка ове армаде!

Гледају их такве сви запањени:

“Баћушке” Руси, Французи, Енглези,

Грци и Енглески чак Индијанци,

Француски Арапи, па и Кинези,

     А сен Дојчина поздравља армада.

Њима се чини, да гледају људе,

Џинове страшне из снова и бајка,

Који долазе из земље, ил’ с’ неба,

Да се доврши на звер-људе хајка. –

     То је мог’ рода, челична армада!

21.-VII-1916. год.

Солун

Влада А. Поповић