Трифун Ђукић - Марко Миљанов

 

Марко Миљанов

 

Брда тутње, а градови ћуте ...

— Зетска раја слути дане славне –

Срдит Марко затворио путе  

Од Медуна до дно Зете равне.

 

Дрхте срца бегова и ага, облак

С Кома громове им спрема:

— Алах, море, ђаурскога врага!

Дин још таквог душманина нема!

 

И Јусуф-бег, Подгорице глава,

на собет је позво Вјеру Праву,

па безбројно благо обећава

ко Маркову донесе му главу.

 

Глас прелеће с Рибнице до Спужа,

примише га врхови планина ...

Одјек с Кома Ловћену га пружа;

Марко пије на Цетињу вина.

 

Јуче дошо са заморна пута,

А сад?!.. И гњев у очима сину!..

Он појаха „Арнаута“ љута

и ко вихор Црном Гором мину...

 

*

 

Небо ведро, али из далека

тутањ неки све се чује ближе...

Подгорица не слути, нит чека

Чудног госта који тамо стиже.

 

А кад бану у облаку праха,

Стаде јека тијесних сокака:

Подгорица, нијема од страха

сва се сакри изa ћепенака!...

 

— Алах! Кисмет! Ко то амо иде?

Је л’ то јава или чудна варка,

Да л то збиља наше очи виде

Међу нама Миљанова Марка?!

 

Јусуф гледа, па слуге дозива

и збуњено у двору се крије...

— Ено Марка ... он ме тражи ... бива...

реците му да ме дома није.

 

– „Ђе си, Јусо! — грмну испред двора –

твоју ријеч нек сабља оснажи!

Она глава коју преко гора

благо твоје кукавички тражи,

 

ту је, беже! Али она нове

даре хоће за уцјену своју:

Ево Марка, на мегдан те зове,

тебе и сву Подгорицу твоју!“

 

Јусуф ћути, Подгорица ћути,

— да не чују све би благо дали —

Марко свога „Арнаута“ љути,

па кроз варош кубурлије пали...

 

И одјезди ... Брда стоји јека...

Муња с Кома Јусу срце пара...

Турци дрхте... Ал на Марка чека

Немањина постојбина стара.

 

Т. Ђукић