Влада А. Поповић

 

Влада А. Поповић

Влада А. Поповић - Ђурђев-дану

Влада А. Поповић - Знајте моја земља спава – није ...

Влада А. Поповић - Катарина Харлеј

Влада А. Поповић - Код Кенала

Влада А. Поповић - Ко то рида испод Српске Земље

Влада А. Поповић - Краљевићу Марку и Прилепу

Влада А. Поповић - Наровом цвету

Влада А. Поповић - Отаџбино моја

Влада А. Поповић - Српски коморџија – воловар”

Влада А. Поповић - Па зар и ти, сине Бугарине

Влада А. Поповић - После битке на Кајмак-Чалану

Влада А. Поповић - Пред скелетом пропалог германс...

Влада А. Поповић - Пролази Српска, челична армада

Влада А. Поповић - Пуца плоча

Влада А. Поповић - Хај, на Велбужд!

Влада А. Поповић - Пролази Српска, челична армада

Пролази Српска, челична армада

Кроз Солун древни, поред “Беле-Куле”. –

С’ које је славно годинама дана

Влад’о  наш Српски, војвода Дојчин,

У времену силног Цара Душана, -

     Пролази Српска, челична армада.

К’о  џин је сваки и к’о  мудрац ћути,

Поглед му оштар, као муња, сева,

Мисли га страшне обрвале свега,

Нешто га мучи, ал’ нешто и з’грева. –

     То је мог’ рода, челична армада!

Њу мучи робље исте крви наше,

Што цвили кобно у Србији целој

И пружа руке југу и Солуну,

У мукама ропским и жудњи врелој

     За овом страшном челичном армадом.

Која му носи Слободу – нов живот

И своја срца јуначка, што жуде,

За њима јадним, ропски униженим,

Од које жудње хоће да полуде,

     Ови над-људи челичне армаде.

Њу згрева: нада у победу Правде 

И силна мржња према душманима,

Што сеју ужас по Србији целој; -

А освета страшна, неодолима

     Покреће напред челичну армада.

То нису војници, већ челик-људи,

Који су жељни крвавога боја,

Које Србија привлачи магнето,

Као мајка децу на недра своја. –

     Србија је мајка ове армаде!

Гледају их такве сви запањени:

“Баћушке” Руси, Французи, Енглези,

Грци и Енглески чак Индијанци,

Француски Арапи, па и Кинези,

     А сен Дојчина поздравља армада.

Њима се чини, да гледају људе,

Џинове страшне из снова и бајка,

Који долазе из земље, ил’ с’ неба,

Да се доврши на звер-људе хајка. –

     То је мог’ рода, челична армада!

21.-VII-1916. год.

Солун

Влада А. Поповић

Влада А. Поповић - Пред скелетом пропалог германског цепелина “L. Z. 85”

Пред скелетом

пропалог германског цепелина “L. Z. 85”

Ту крај мора и крај “Беле-Куле”

Пред-а-мном је скелет цепелина,

Тог’ сејача ужаса и смрти,

Тог’ ваздушног страшила и џина.

Кости су му ватром оглодане

И од пада страшног поломљене,

Да их нико неће моћи више

Саставити, да их зраком крене.

Ветар душе са морске пучине,

Метал шкрипи – то скелет уздише,

И ја чујем молбу скелетову:

-“Не дирај ме бар ти ветре више.

Ти бар знадеш негдашњу ми снагу,

Моју силу страшну и витешку,

Па те молим, не вређај ми ране,

Сажали се на судбу ми тешку…

Ах, дивно је летети по зраку

И кружити у орлову јату;

А претешко свршити, као ја,

Из облака – у вардарском блату.

Славан беше мој долазак први

И летење изнад овог града; -

Грдне сам му починио штете

И задао свакојаког јада;

Дрхатало је свако живо биће,

Што се нађе у њем’ испод мене; -

А, гле, сада, о, Судбино моја

Свете ми се чак и слабе жене!...

“Швапска” дрскост овога скелета

Препуни ми чашу жучи пуну,

Гњевом букнух, успламте ми крвца

И нога ми у ребра га груну.

И ја цикнух:”Доста, зверу један,

зар се сећаш бездушинства свога

И размећеш зверским подвизима

Господара и “Кајзера” твога;

Бар умукни после смрти срамне,

Чедо лажне германске културе,

Себичњачке и милитаристичке

И без срца, - к’о ти сада, штуре.

Милост нема зверу и тирану,

Обадвоје паклене су душе,

Које жуде: све слабије од себ’

Да прождеру или бар угуше.

А за ово, што сад гину људи,

К’о  пред Ускрс невини јагањци,

медведу је скована секира

(За Виљема ланци и катанци)!”

7.-V-1916. год.

Солун

Влада А. Поповић

Влада А. Поповић - Ђурђев-дану

Ђурђев-дану

Ђурђев-Данче, хајдучки састанче,

Најмилији за Србина данче, 

Сад се у нас гора заодева

У зелене лиснате доламе,

И купе се у гору хајдуци,

Устаници, љути осветници,

И народа нашег заштитници,

Да из горе стреме на злотворе; -

К’о  орлови на чопоре вука,

Кад, к’о  стреле, вину се за њима

И слете им на главе и леђа,

Канџама им черупају месо,

Кљуновима кљују очи дивље

И звоцају по главуџи тврдој

Док не прсне, да мозак искрсне,

Да га стрве до последње мрве;

Па канџама раставе им ребра

И ваде им срца јоште жива,

Пуна зверства, пуна дивље злобе,

Да их кљују и ноктима оштрим

Да растржу и у мрве дробе;

Да им плате лудо приступљење

У Орловску кршну Краљевину,

Где орлови вију своја гнезда

И негују своја поколења

И уче их орловскоме лету

За висине испод сунца сама,

Недостижне осталоме свету.

*

Ђурђев-Данче, хајдучки састанче,

Најмилији за Србина данче,

Док је горе и Српских Хајдука

У Србији, земљи Слободији,

Нема станка, а мање опстанка

Харамији, нити тиранији,

А камо ли душманској најезди

Да остане, да се по њој гњезди.

*

Ђурђев-Данче, хајдучки састанче,

Најмилији за Србина данце,

Пошљи поздрав данас преко Сунца

Мојој браћи, робљу у Србији:

Нек’ се клону Ђурђевски Хајдуци,

Орлови су силнији нег’ вуци,

Нек’ не вену, већ нека се прену

И оружја нека се дохвате,

Хајдучије нек’ се српски лате.

Сто педесет хиљада хајдука

Скоро ћемо у Србију прећи,

А за нама по милијун’ војске

Савезника Косову ће слећи;

Биће крви и душманске стрви

И мозгова душманских к’о  блата;

Биће много размрсканих глава

Наше браће, побеснелих “Лава”;

Од Солуна, па до Београда

И од мора Јадранског до Црног

Пироваће гавранова јата.

Земљу нашу умићемо крвљу,

Источеном из душмана њени’,

Истом крвљу умићемообраз

Нашој мајци, сестри, кћери, жени,

И прелити наших милих гробља

Погинулих јунака и робља.

*

У крв нашу сунце нам утону.

Из душманске крви огрејаће,

Окупано лепше засијаће,

Ни облаци висе неће моћи

Над Србијом никад да га с’крију, -

Грејаће нам вековима жарко

Наш аманет Велику Србију.

То ће бити и то мора бити,

Јер вечна је Господова Правда,

Ђурђев-Данче, хајдучки састанче,

Најмилији за Србина данче!

Ђурђев-дан, 1916. г.

Солун

Влада А. Поповић

Влада А. Поповић - Отаџбино моја

Отаџбино моја

Нема нигде земље

Тако сличне рају,

Нити лепог неба,

К’о  у твоме крају;

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Мој рају!

Нема твога сунца,

Што и сад дух згрева,

Нити месечине,

Кад и будан снева,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Мој рају!

Нема твог ваздуха,

Нити твог пролећа,

Нити твоје воде,

Нити твога цвећа,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Мој рају!

Нити има гдегод

Бољега народа,

Од твојих синова,

Мога славног рода,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Мој рају!

А сада је у туђини

Од свег’ дивног’тако,

За Србина сваког

Направио пак’о,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Сада робињо!

И за то за тобом, -

Нашто ћу да кријем, -

Овде, у туђини,

Често сузе лијем.

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Сада робињо!

Лијем сузе, мајко,

Оне сузе свете,

К’о  над болном мајком

Њено брижно дете,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

сада робињо!

А без твог ваздуха,

У туђини, о’де,

Трајем тешке дане,

К’о  риба без воде,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,,

Сада робињо!

После ноћи свако

Нада се сванућу,

К’о  и после смрти

Своме цаскрснућу.

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Бесмртна!

И синови твоји

Пребирају снаге,

Да са пријатељ’ма

Сломе анше враге.

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Бесмртна!

И протерају их

Из свакога краја

Тебе прелепе,

Земаљскога раја,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Бесмртна!

Надајмо се: да нам

Скоро Зора сване

И Сунце Слободе

Да нам опет гране,

Отаџбино моја,

Мајко Србијо,

Бесмртна!

Благовести, 1916. год.

Солун

Влада А. Поповић