Милосав Јелић - Србија

Србија

Згасла као зора иза гора,

Што јој осмех огањ сунчев узе,

Земљо наша — скамењене сузе,

Бисерсузе станковрха бора,

О, колко те срце плахо воли!

И без твоје планине и луке

И милости нежне твоје руке

Како тешко сетна душа боли...

Наша рано, око уплакано!

 

А била си дивна у раскоши

Небескога златоткана платна,

У погледу рана јутра златна

И жар сунчев када се растроши

За вијуге тамнолика висја,

У плавилу замагљена хума,

У сенкама остарелих шума,

У шапату лакокретна лисја,

Доме снова плаветних брегова!

 

Без градине руже и бисерка

И без тихе у шљивика сенке,

На прозору без сухе свенке

Није било убога кућерка:

Беди нису отварана врата,

Не би болна на души ожиљка,

Само мирис свештена босиљка,

Само шкрипа ђерма и вајата,

Само ширна поља миомирна.

 

Играју се ветри поврх луга

И певуше колечке у стрну

Докле груду племениту, црну

Дроби снажно ред полеглих плуга.

По том класје, па клипови позни

Крај таласа сребрнастих река,

У планинки море, густа млека,

У присоја винограда грозни’

И премногих стада виторогих.

 

Мобе, крста, прела, комишања,

Дрхтај тајни младалачке жеље,

Везен јелек, клечане кецеље,

Ђердан први, прва уздисања;

Смеђе зене у стидне девојке,

Снажна крила тамнолисна храшћа,

Миомирак с травна горска плашћa,

А сплетене руке у увојке...

Наше стране златом покапане!

 

Гора бујна кукурузних њива,

Шареница од житнога класа,

Жубор вечни птичијега гласа

У крунама лиснатим прелива,

Косе благе у грлице пера,

Водом коло насмејана зрачка,

Ливаде су венци од маслачка

Ведре као стара добра вера,

Сивобојни сувати осојни.

 

Воденице скривене у грање

И у врба замршене косе,

Где у ноћи кад падају poce

И кад звезде навесте свитање

Виде деца на пропланку виле

У час кад се сетне легу бајке,

У час блажен к’о поглед у мајке,

У час кад се соколови криле

Децу виле млеком су дојиле.

 

Слатко мрети за тебе бејаше!

И за сузу твоје зене миле

Деца снажне покидаше жиле

Да прескупа причест тецијаше:

Чим пролеће заогрну биљке,

Чим ђурђевак замири у лесу,

Чим Морава запени у бесу,

Чим до бојне дорастоше диљке,

- Писну шара обалом Вардара.

 

Саватије, Кујунџић, Бацета,

Вук, Скопљанче, Богдан, Брана, Boja,

Жика, Глигор, срце од хероја,

Јездић Душан, Пера понос чета,

Дејан “Пурце” - успомена лепа,

Спаса Гарда, Петко из Страцина,

Чика-Павле с три јуначна сина,

Дитко, Борко, Китан из Прилепа,

Дете мука Крајиновић Лука.

 

О, колико хумки славе оста!

Оташевић, Бошко Поречанин,

Чеда Тешић, Петко Морачанин,

Блесић Ђура, Тодоровић Коста,

Токић, Бркић, Петровић Илија,

Омиљ, Ђурђе, Тимотије, “Лала”

И Јовичић храбре Босне хвала

И Ковинић и Тоза делија,

Борна труба Јовановић Љуба.

 

Ви сте, браћо, све горе и кланце

Нашим силним задахнули дахом;

Угњетачи дрхтали су страхом

Кад вековне раскивасте ланце.

Ви сте наше велико прозорје,

Претходница муња у облака

И челенка у челик јунака,

Развигорац кроз јужно подгорје,

Дурделије од Демиркапије.

 

За величај ваше смрти холе

Није снажног у гусала звука;

Падали сте мирно, без јаука

И за каме хватали сте голе,

Јуришали на крилима буре

У час тешки кад срца крваве,

На бомбе сте прислањали главе,

На жар страшни као на божуре...

О, колено, пламом сажежено!

 

Иза вас се народ цео крете

Кад јединства захори се труба.

Недро нежно таласну у љуба,

Око сеји замрачи од сете

И засузи остарила наја,

Али деци не клонуше руке —

Само кришом у свилне јаглуке,

Што момачких беше уздисаја

Махни санке, притежи опанке!

 

Пада цвеће, пада без престанки

Кадивица, поменак и нана,

Стајаћице ничу са свих страна,

Знак свечана, озбиљна растанка

На раскршћу живота и смрти;

У торби је заструг крај погаче,

Мали бата смеши се и плаче.

Сеја тајом веза на упрти

Амајлије да зрно не бије.

 

Јесен с дола и магленог виса

Испрати их прогрушалих власи,

Потоком се смешили таласи,

Нихале се круне у записа,

Па се село крило са зреника:

Још јагњеди виде се у гају...

Па још школа трепери у сјају...

Још крст блешти с црквеног звоника...

Збогом, село, спомење повело!

 

Дуги пути лако се поднеше,

Јер Косово било је у души,

Час по часак, па друг запевуши:

“Који оно добар јунак беше?”

А кад умор склапа очи сане

И поноћно распе се бисерје

Разлегне се кроз храшће и церје:

“Нетко беше Страхинић у Бане”-

Прхне с нова јато соколова.

 

Куманово, граде од лавора,

Прегаоштва, усхита и славе,

Ти си љуте сагледало лаве.

На теби се примила навора

И причешће у ратничке тајне —

Судилиште борбених векова,

Слету силни деце витезова,

Костурнице у поворке сјајне...

Ој, давори саломљени бори!

 

Ој, давори страшни разговори

У ножева и у бомбе jетке,

Присојкиње љуте брзометке,

Громовити топова ромори,

Развијене заставе румене,

Лесе младе у замаху плаху,

Сагореле у усјају даху

И утрине рујем заливене —

Крви врућа надземног прегнућа!

 

Векови су гледали са Шара

Осeдeлог до у ноћи позне.

Три пут сунце прште врх Рогозне,

Три пут засја врх Косова стара,

Докле крици не замреше стравни

И док срца Обилића жарка

Не дигоше Краљевића Марка,

А тад стези полетеше славни

Преко гора до сињега мора.

 

Соколови отаџбине наше

Убојитог сјај пронеше мача

До Битоља, до Љеша и Драча,

На Једрену срца разиграше,

На Шкумби су огледали главе,

Изнад Скадра закрили небеса,

Код Прилепа застрли телеса,

А избивши до Метаљке плаве

Бистро око подигли високо.

 

Хумком су те, земљо, побусали

Официри, учитељи, ђаци,

Чиновници, сељаци, сељаци,

Мати добра жали не нажали,

Јер ко год је склап’о трепавице

На мач сломљен ослањају бедра

Видео је твоја топла недра

И милошћу осенчено лице

Грео свесно у царство небесно.

 

И зато је дош’о налет други

За одбрану узетих земаља,

Престоница царева и краља

И жупана појасева дуги’.

Крвавом се хаљином огрну

Брегалница при зорину виду,

Скрxани су на Рајчанском Риду,

Криволаку и Камену Црну

Борци стари упорни Бугари.

 

А кад најзад жељно приспе време

Да соколи на гнезда долете,

Упадоше Арбанаса чете.

Поклич један — бела jата стреме

Да такових под сунцем не има

И кад седмо разастре се вече

Поток рујав крај Дебра протече,

Тишма расу поред Црног Дрима,

Смирише се вуци и хајдуци.

 

Беху после громовита треска,

Буре, дажда, вихора и страве

Села наша у оквиру славе,

А градови у одежди блеска.

До Дојрана тихано је сјало

Ведро сунце са авалских страна,

Клицала су звона са Дечана

И певале гусле и гудало,

Али рало орало за мало.

 

Оро црни са блиска севера,

Оро снаге, зависти и бола

Надви крила над земљом сокола:

У сокола сребролика пера,

У сокола поносите очи,

У сокола није нади мера,

У сокола у будућност вера

И док јоште млаз из рана точи

Ишти боја од сморена соја.

 

Беше цветно одлетило иње,

Мачвом, Јадром плаветниле шљиве,

А сочне се таласале њиве

Кукурузне кроз цело Подриње,

Јулска бледа сузила је зора,

Птичије су трепериле жице,

Кад пређоше преко Курјачице

Жеравији повише увора

На буљуке уз борија звуке.

 

Девојчице, цвете неубрани,

Око нежно у пролетњих роса,

Мирно снивај иза сивих коса,

Имаш брата да те младу брани

На Лозници, Прељеву, Добрићу,

Шапцу, Крупњу, Врањској и Мишару,

На Симину Брду у свем жару,

На Прослопу и на Баурићу,

Па Баставу тешку и крваву.

 

Није Мачва гледом сагледала,

Нит’ рујнију небо просу кишу

На Иверку и на Текеришу,

Није змија гују дочекала,

Не би битка у страхоти лепа

Као она, где Србија млада

Јурну испод Косанина Града

И где славом увенча се Степа

Кад на Церу сатари неверу.

 

Опет Дрином зашумори песма,

Док њихове бежаху бригаде,

Опет сунце кроз забране младе

Позлаћена растури повесма

Да залечи трагове од срама:

Племените посечене дојке,

Побијене старце и девојке,

Поломљене руке у жбицама,

Траг у ћорде побеснеле хорде.

 

Мало било за дуго не било,

Што слобода горе наше чара,

Кад армије бечкога ћесара

На западно сручише се крило,

И пети пут поносита лета

Узвише се срца од пламена

Изнад страшног Мачковог Камена,

Костајникa, Сокола, Примета,

Злогласнице, црне Парашнице.

 

Горе тамне, што китише тићи...!

 О, Гучево, браничу слободе,

Запламтеле Еминове Воде,

Тешко Дуго, претешки Чавчићи,

Мамутовче, крвави Биљегу,

Курјачице проклета и љута,

Бесна борбо око Преког Пута

И Борањо, где се орли легу,

Мрачне слутње са Стопе Кошутње.

 

Дивно беху прегорели себе

И свуд поља крвавише синци,

Причиновић, Глушци, Бадовинци,

Па Кулиште, Лукића Колебе,

Смедерево, борба мислођинска,

Лазаревац, Чавка, Конатица,

Жупањевац и Чибутковица,

Кик и Чикор гробница туђинска,

Брдо Враче од Косова јаче.

 

Шарматовац, Мрамор, Кик Совачки,

Јаутина и Јолина Бреза,

Бабајић је разбој од витеза,

На Дебелу Брду бој јуначки,

Вис Близански, Моравци и Дићи,

Гукош, Поље Округло и Риор,

Са Врлаје и Маљена вихор,

На Прострузи захуктали тићи,

Светла зора с плавог Сувобора.

 

Камале, Липет, Голубац, Трешњица,

Крстац, Рајац, Ободник, Ужице,

Љубовијом крви немилице,

Ковиона, Космај, Варовница

И Гроб Петров у јуришну хуку,

Степојевац, Борак, Раковица;

Торлак стари победничка лица

Па Београд опет спусти руку...

Београде, наш крвави саде!

 

Кад угасне сeв у сабље бритке

Као блесак старинских кацига,

Староставна отвори се књига

И кад страшне проуче се битке,

Устрептаће јунаштва обиље —

И захвална колена ће знати

Војводама успоменке дати:

Мишићу ће пружити ковиље,

Лаворику Војводи Путнику.

 

Земљо дивна, слободе узглавље,

У јунака почасно прочење,

Страхотно ти писа еванђеље

Да утрнеш к’о песма у славље,

Да ти пород лута насумице

Од немила, душо, до недрага...

Запљуснута таласима врага

Од Котора у круг до Струмице,

Ти си око склопила дубоко.

 

Ал’ соколи лако те не даше

Ни Кевешу, нити Макензену,

Ни Жекову у крваву трену,

Caвaмaлoм страшно се исклаше,

Годомином јуришаше кивно,

Петком равном, косама код Рама,

Шабац силним бранише рукама,

На Забрежју умираше дивно...

Свака стена крвљу обојена.

 

Код Књажевца, Зајечара, Врања

Опет старе ускрсоше данке,

Ломише се код Криве Паланке,

Изведоше качаничка клања;

Осветише Кончул и Гиљане,

Нападоше бесно на Корита

Снегом студним и ледом покрита,

На божић су бранили Беране

И код Драча тукли нападача.

 

Албанија... Кроз горе и воде

Поцрнели скелети од глади . . .

И вечити на освету нади,

Вапијање вечито слободе...

Гусле наше ту песму не гуде,

Грешно небо сјај нам узе речи.

Откуд песме кад струна зајечи?

Откуд струне кад гусле полуде?

Само сузе небо нам не узе.

 

Браћо моја, јата лепих дана

Цветни наши дочекаће лузи,

Осветници, изгнаници, друзи,

Из Добруче и с Кајмакчалана,

Племе лепо, у мукама славно,

Над силом ће победити право

И огњиште згледаћемо плаво...

Ој, Мораво, наше село равно,

Водоплавно, невиђено давно!

 

Јер сад знају и копна и мора

Да на свету неће бити мира,

Док је буре са душе нам вира,

Док крвави сунце с наших гора,

Док сен прети са нашега гроба,

Док земљама буде насилника,

Док је кврга и док је крвника,

Док и једног српског буде роба,

Сиротани, док су угњетани.

 

Роде бујни, правични, бунтовни,

Кад уиђеш у дом и вајате,

Кад срушене подигнеш забате,

Стаће опет блека стaдa тoвни;

Вратиће се стамнила лепота

Од рубине снежне до обојка,

Јечам жеће Гружанка девојка,

Прoпeвaће богат и сирота

О јунаку српскоме сељаку.

 

Знамо сада, што причаху давно:

Да у свету није нашег неба,

Душе, срца, песама и хлеба,

Пит’ јунаштво наше староставно;

Зло орање, гора ратна хајка,

Свуда пођи, своме дому дођи,

Крај невољна охол0 не прођи,

Нема брата, док не роди мајка,

Ништа није лепше од Србије.

 

 

Милосав Јелић - "Србијански венац"