Зашто пјевам пјесме миле,
Питају ме неки људи –
Мислећ радост и весеље
Може пјесму да пробуди.
Мисле они да је пјесма,
Клик, одушка срца здрава
И да срце пјесниково
Прати ув’јек радост права.
Или можда и то мисле:
“Пјесник не зна горких јада;
Памет му је занешена,
Он се вазда добру нада”.
А не знаду да је пјесма
Зачињена често пута,
Самим јадом болна срца
Кога тишти рана љута.
А не знаду да се срце
Пјесниково снужди, гане;
Те и њему низа лице
Жалосница суза пане.
Те и славуљ прижељкујућ’
Више пута јавља тугу:
Да је гн’јездо порушено,
Или какву жалост другу.
Пјесник пјесмом весели се,
А ш њом истом и затужи;
Она му је мелем срцу,
Радост, жалост у њој дружи.
Бар Мило Јововић
Босанска Вила
бр. 14 1895.
Нема коментара:
Постави коментар