Војислав Ј. Илић Млађи - Отац

Отац

  

Војници, војници, јато соколова,

Рањени хероји кумановског боја,

Кажите ми где је мој јединац Јова,

Моје лепо дете и утеха моја?

-Баш јутрос, чим роса заблиста дубравом,

Он на Велес оде, заогрнут Славом.

Старац жури тамо, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници крвава одела,

Ви с Велеса јутрос рањени идете,

Видесте л’ јунака, дивна лица бела,

Мог јединца Јову, моје мило дете?

-Вид’ли смог а, чико, ал’ баш јуче оде

На Бакарно Гумно, под стегом Слободе.

Старац жури тамо пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници, ви отуд идете,

Са Бакарног Гумна, где се крв још точи,

Видесте л’ ми сина, - моје мило дете, -

Он је свеж и румен…. има плаве очи.

-Јесмо, ал’чим, јуче, поче дан да плави,

Он на Черну оде, с ловором на глави.

Старац јури к Черни, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници, ви с Черне идете,

Где се крв јуначка немилице просу,

Видесте л’ ми Јову, - моје мило дете, -

Он је леп и мио… има златну косу.

-Јесмо, ал’ чим јутрос, дан Божји ограну,

Он на Скадар, чико, оде на Бојану.

Старац жури тамо, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

-----------------------------------------------

Кад с Бојане плаве ноћ копрену диже,

Тада један ратник, стражар са редута,

Радознао сиђе, да види изближе

Што ли се то црни у снегу крај пута.

“Гле мој отац!”- крикну. Потом ближе крочи,

Пред њим: згрчен старац, блед смрзнут од студи

За навек је сузне заклопио очи,

А седа му брада клонула на груди.

Војислав Ј. Илић Млађи

“Балкански рат”  бр. 23   1913.