Песма
винограду
Опет шуме шуме прохујалих дана,
Опет хује ветри прошумелих ноћи,
И све што je прошло, и све што ћe проћи
Миришем у једној грани јоргована.
*
Ja те често сањам, винограде стари.
Сањам твоје стазе сунцем обасјане,
Златнога детињства сањам златне дане
И ноћи кад младост пита и маштари.
Твоје топле кише туђа квасе лица,
Под липама твојим туђа нога крочи.
Ко лешнике туца, и ко воду точи
Ha каменој чесми посред љубичица?
Ко малине бере? Ко љуљашку њише?
Ко виноград веже, окопава воћњак?
Ко простире сламу, ко уноси бадњак?
Чије ли трагове сад кошава брише?
Ил’ су можда липе твоје сасечене.
И борова нема, a камена чесма
Срушена je давно. И славуја песма
He чује се више. Чак зимзелен вене.
Можда. Тако кажу. Ja не могу сада
Да те видим другим него што си био
Кад je сваки бокор, сваки кутак крио
Гробље старих снова и колевку нада.
Ja видим Живана ca сламним шеширом,
У сељачком, мрком, сукненом оделу,
Видим кућу твоју, свечану и белу,
Твоје светло небо над тамним шимширом.
Ноћу, када замру вашингтонски звуци,
Заћуте на време избегличке муке,
Ja се враћам теби, као тихој луци,
И слушам све твоје занемеле звуке.
У малој ливади, као два стражара
Над каменим столом стоје два платана.
Сунце je већ зашло, и на крају дана
Ha вечеру зове клепетуша стара.
*
Живана међ’ живим давно нема више.
Лавеж наших паса замро je заувек,
Ипак, неко дете, нека жена, човек
У теби сад живи, твојим дахом дише.
Неко ћe те други сада својим звати,
Пропало заувек није твоје благо,
Што je нама било, биће другим драго.
Што си нама дао, сад ћеш другим дати.
*
Опет шуме шуме прохујалих дана,
Опет хује ветри прошумелих ноћи,
И све што je било, и све што ћe доћи
Миришем у једној грани јоргована.
Косара Гавриловић
(у Вашингтону октобар/новембар 1972)
Гласник Српског
историско - културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар